Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

368 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

беху оживеле. Српској војсци не беше више никаква препона неосвојива. |

Али се судба овог великог рата Крста против Полумесеца, решавала на са свим другом месту, далеко на Истоку, пред Цариградом, докле и- Руси беху такође дошли:

“И 22. јануара 1878. Кнез српски у Нишу добије, од главнокомандујућег руске војске, овај значајан телеграм:

„Честитам В. Светлости сретан свршетак рата. Турска је пристала на основе мира, које смо јој ми предложили, и у којима је држан рачун о интересима Србије, па је закључено примирије, за време докле се преговори о миру буду водили. Услед овога молим В. С. да наредите, да се одмах обуставе војне операције на свима тачкама и да се споразумете са Отоманским Командантима за повлачење демаркационе линије према појединостима, које вам шаљем сутра по нарочитом официру“. Николај.

П.

Санстефански уговор о миру. Ми смо у својим посматрањима оставили Русе под Плевном и само смо прибележили њен пад на дан 28. новембра 1877. као обртну тачку у овом рату. Са падом Плевне — после тешке четиримесечне опсаде — капитулирала је и сва у њој затечена војска, са рањеним Осман-пашом.

Сад је и Русима одмах било лакше и операције су почеле у радијалном правцу на све стране: Балкану, Шумли, Софији, коју генер. Гурко заузме 23. дец. После пет дана заузет је важан балкански кланац „Шипка“, а са њоме и прелаз преко Балкана, одакле се маса победоносне руске војске, као лавина, сјурила у забалканску низију, у Румелију, где су једна за другом пале вароши: Пловдив (4. јан.) Једрене (8. јан.) и друга места, све до Цариграда, пред ким стаде, и по вековној традицији правословне Русије, не васпостави крст-на Св. Софији.

И на бојишту у Малој Азији нису стајале ствари по Турску боље.

И 19. јануара 1878. у Једрену, потписани су услови, који су утврђивали: Независност Србије са проширењем граница; независност Румуније; увећање Црне Горе; стварање нове државе Бугарске као Кнежевине, —са-— огромно пространим границама и изласком на Јегејско море, тако, да је одмах добила име Велике, а и „Санстефанске“ Бугарске; аутономију српских-земаља Босне и Херцеговине, и других извесних хришћанских покрајина. Русија је пак добила знатне територије и градове у Малој Азији и велику ратну оштету.

Три дана по том, 22. јануара 1878. стигла је она депеша великог Кнеза Николе, да и српска војска обустави операције и да се постави демаркациона линија „према појединостима“, које вел. Кнез шаље по нарочитом официру. Али ове „појединости“ донеле су у Нишу велика разочарења.

Русија, узевши за овај мах право на себе да сама преговара о миру с Турском, са искључењем не само својих савезника Србије, Ц. Горе и Румуније, но и сила потписница Париског уговора ол 1856. хитала је да закључи дефинитиван уговор.