Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

372 жив. ЖИВАНОВИЋ

.

У том реду мисли долази Андраши до закључка: „Аустро-Угаруска као највише заинтересована мора изјавити чисто и отворено: 5 "да јој животни интереси монархије допуштају да пристане само "на онакву расправу босанско-херцеговачког питања, која би могла "смирити "поменуте | провинције. за дуго вре преч

"догађаја, који тако јако прете миру Европе, и који су довели "Аустро-Угарску у несносан положај, на продужење кога она не (може пристати ни у каквом случају“.

Али какво да буде то решење, то представник Аустро-Угарске није хтео рећи, разуме се по претходном договору. Он није _ изнео, дакле, никакав предлог.

: То ће учинити Лорд Салзбери. Други пуномоћник Енглеске · ва образложење свог предлога, износи разне вере у Босни и Херцеговини, и немоћ Турске, да тамо утврди стално стање, додајући, та Турска од тих провинција нема ни фанансијских ни војничких (користи и налази: да ће „Порта показати пример велике мудрости, Тако се сад одрекне покушаја, који премаша снагу њену“, и на Хоснову свега тога енглески представник изјављује: „Имам да предложим великим државама да реше: да Аустро-Угарска заузме Босну и Херцеговину и управља тим двема провинцијама“.

Сад узима реч иницијатор целе ове смицалице, Председник Конгреса Кнез Бизмарк, и налази, да „Европа, жели створити стално стање ствари и осигурати судбину народа на Истоку“; налазећи, даље и он, како су и периодични удари што потресоше Исток, а поглавито последњи покрет, који у мало не захвати целу Европу, имали свој почетак у тим провинцијама“. Због тога, не само интерес Аустро-Угарске, него дужност-свију држава захтева да се изнађу средства против понављања таквих догађаја“ ; и,

завршује Бизмарк: „држећи се горепоменутих навора, ја сеу име

Германије придружујем и пуномоћеницима Велике Британије и топло саветујем високом збору, да га и он прими“. А на ограде и примедбе турских представника противу овога предлога и решења, Кнез Бизмарк је доста љутито довикнуо: да се Конгрес „није састао за то, да ограђује целину турске територије, него да осигура европски мир за сад и за одсад“.

После ових објашњења, Протокол УШ седнице лаконски прибележава: и „сви пуномоћници, осем Турака, примише предлог Салзберијев“.

Толико је свега речи утрошено за зеленим столом великих сила у Берлину, да се реши судба једног великог дела српске нације и судба две историјске провинције. Али су тим решењем створени и нови ребуси, за чије ће решење коначно знати само Провиђење!

Не види се, како се Русија изјаснила. Њени представници нису ту рекли ништа ни за ни против. Како сеу Конгресу није гласило, то је Русија прећутно примила то решење; али се афирмативно није изјаснила за њега. У „Протоколу“ Конгреса нема о

томе ништа, а има изјава и италијанских пуномоћника, но ми смо само чавели изјаве главних представника ове идеје: Немачке, Ен-

ДА