Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

ДРУГИ СРПСКО-ТУРСКИ РАТ 373

глеске и Аустро-Угарске, од којих представнику Немачке, Бизмарку, као да припада ауторство њено. „Мисли се да је он (Бизмак) тај захтев положио енглеској влади као услов, па да пристане на њену погодбу са Русијом (меморандум Штуваловљев). Између Немачке и Енглеске буде дакле утврђено: да Аустрија захтева ову накнаду, а Енглеска да прихвати њен захтев“ — вели Јов. Ристић у својој књ. П (стр. 158.) Диплом. Историје, где објашњава дипломатску радњу мећу силама, која је претходила Конгресу. Српски заступник при Конгресу, и ако је био немоћан да спречи овако широко заснован смер поменутих великих сила, он је се старао да бар сазна истину о свему, и да у погледу будућности, учини своје предохране, шаљући и о томе своја извешћа у Београд. О томе је Јов. Ристић оставио трага у Диплом. Историји, књ. П стр. 249. и даље, где вели да је се „могло видети, да се нешто иза брда ваља, али шта, то је остало густом тамом покривено до саме одлуке“; а за Русију вели, да се види „да је она прегла да у свему попушта“. Но Ристић није остао само при посматрању, он је и ближе разбирао: | | „Па каква утеха остаје нама — упитао је Ристић руске Пуномоћнике на Конгресу (Дипл. Ист. књ. П стр. 250). — Остаје вам — рече му барон Жомини-та утеха, што ће то стање бити за време; јер кроз 15 година најдаље, ми се морамо разрачунати са Аустријом“. Тако је Ристићу говорио и гроф Шувалов. И мн, данас, можемо само потписати мишњење Ристићево, које је он у томе погледу исказао о санстефанском уговору: „И Србија, као Кнежевина, могла је после Св. Стефанских одлука, заиста бити задовољна исходом свога питања на Берл. Конгресу. Али са гледишта опште Српскога, мора се жалити за уговором Св. Стефанским, због решења, које је у Берлину дано питању о судбини Босне и Херцеговине“ (Дипл. Ист. књ. |, стр. 249). А доцније, на свом месту (Књига ШП.) имаћемо прилике да изнесемо један важан разговор Ј. Ристића, са царем Александром Ш. о судби Босне и Херцеговине као српских земаља и у царево старање о том, које је могло обезбрижити сваког српског патриоту. Али су државвици европски добро знали, да се овакве прилике не догађају тако често, и онда су гледали сваки своје интересе, да их подмире: Енглеска. одузимањем._Кипра—од- Турске по засебној погодби, Аустријска окупацијом српске Босне и Хердеговине, Немачка, не тражећи за себе непосредно ништа, увођењем Аустро-Угарска на Балканско полуострво и у срце српских земаља! у Босну и Херцеговину, крчила је пута и за своје, прво

| ! Аустро-Угарска је одмах похптала у Босну и у Херцеговину. Јула 17. једна је војска прешла Саву код Брода, а друга је 20 јула ушла у Херцеговину. Граф Андраши се ивравио: да ће ове земље ваувети „једном регементом, са мувиком на челу“. Али се убрво показало, како се грдно преварио. И ако је командант Јовановић био већ 24. јула у Мостару, и он је тек 16, септ. узео славно Невесиње, а 17, Клобук. Далеко је горе прошла северна војска, под Филиповићем. Њу су чекали сукоби ив дана у дан: на Добоју 24. јула и 26. на Варцар Вакуфу била се битка девет сати! Али је најгоре прошло