Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

374 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

економско, а после и политичко продирање преко Балк. полуострва, далеко у дубину Азије, чак до Багдада... А све _ скупа нашле су свога интереса у сузбијању полета Русије, Ном ако су јој измасакрирали санстефанску Бугарску, у којој су они гледали само руску сатрапију и мост за Цариград, нису јој ипак могле одузети многе користи, нарочито у Азији, које јој је ипак донела победоносна Источна војна, као и део Бесарабије дуж Прута и утока Дунава, за коју је опет Румунија, поред признања независности, добитком Добруџе, пребачена преко Дунава, на Балкан,

~_На-Србију посебице односе се чланови Берл. Уговора од 34-га до 42-ог закључно, где су обухваћене све нове промене као и наметнуте обвезе.!

Потпун француски и српски текст овог дела Берл. Уговора налази се у Дипл. Историји П. стр. 256—267. А оверену копију Конгреске одлуке о Србији, примио је Јов. Ристић дана, који је на њој означен, ла јула 1878. у Берлину.

лево крило сев. војске, под Сапаријем, који је пошао на Тузлу и морао се, равбијен, вратити. Босанска Посавина, у углу Саве и Дрине држала се дуго и јуначки, да су се окупациони одреди светили убијањем свакога, ко би им допао шака!

Но Филиповић је сматрао да ваља у Сарајеву „стати змији на главу“. Са опасностима и губитцима продирали су уз реку Босну и 7. августа, после боја од седам сати, користећи се маглом, ушле су окупационе трупе у Сарајео и неколико га дана само разоружавале.

Али је још далеко било до покорења целе Босне, тек у септембру. Зворник је се предао 13. септ., Ливно 16. Вишеград 21. и Горажде 22. септембра. Завршни покољ био је 24. и 25. септ. у врх Босанске Крајине, код местанца Пећи.

Тако је савладана Босна и Херцеговина. Али, место једне регементе требало је мобилисати двеста хиљада-_војске, а место музике, разлегао се јаук рањеника по болницама целе Аустро-угарске. Земље, у којима је устанак био праузрок целој Источној војни, нису дочекале слободу, а још мање сједињење са Србијом и Црном Гором. Страх од тога уједињења и диктирао је заузеће ових српских земаља. У свом великом говору, у аустријској делегацији 18. нов. исте 1878. год. граф Андраши вели: „... Србија и Црна Гора биле би (да је остала Турска власт,) принуђене, да похитају у помоћ Хришћанима.... Онда би ми, пошто би се нама непријатељски елементи концентрисали у Босни и Херцеговини и утврдили, морали и без европског мандата... отети вемљу од оних, који су сеу њој утврдили“ (Срп. Нов. бр. 259.—261. 1878.).

Онда је настао антисрпски систем управе у окупираним земљама, са повлађивањем Муслимана, са проглашељем и ширењем Хрватсва, са девивом: „Ко је католик, он је Хрват!“ и ако је то и за Босну и Херцеговину и Јужно Приморје — где су католици као и муслимани пореклом чисти Срби — једна прорачуњена лаж. Све је то одвело последицама, које су избиле на Видовдан 1914. године, када су бомба и револверски метак против престолонаследника, упалили свет. И испунило се једно раније пророчанство: да ће Босна бити гроб Аустро-Угарске.

4 Члан 34. о признању независности Србије, 35. о једнакости свих вероисповеди (читај: Јевреја) у уживању грађ. и полит. права, 36. о новим границама, 37. о даљем трајању сад. трговинских односа Кнежевине, и јуросдикција све до закључка нових уговора, 38. о прелазу на Србију обвеза, која је В. Порта уговорила са А. Угарском м компанијом о грађењу и експлоатацији Оријенталних железница, на дотле турском а сада Србији придатом пределу, са наређењем о закључењу особеног „Четворног“ уговора између А- Угарске,