Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

378 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

народ, народ на владу, а влада под утицајем таквих прилика, могла би изаћи из свога измереног колосека, који нам је допуштао, да останемо у тишини и учинимо све што је требало, а да никога не увредимо“.

То је било све пре Берлинског Конгреса, када је „било изгледа за велики, европски рат; но олуја је сретно отклоњена и сазват Берл. Конгрес, на коме су се представници свију великих сила састали“, и коме је — у првом реду — Ристић, као српски изасланик при конгресу, поднео меморандум, доцније и у новинама објављен, те и Скупштини већ познат, и којим су тражена проширења Србије „управљена била Старој Србији“. „Осим тога историјског факта, констатовано је: да се из српског п:тања породило оно велико питање, које је конгрес занимало; да српско питање не може угинути (ппрепззабје), и да се право Народа Српског не може никад угасити“.

Министар прелази сад на одлуке Конгреса у погледу Источних држава, и уставља се на стеченој Независности Србије. „Не треба тај добитак да оцењујемо са гледишга материјалног, па да кажемо: нећемо више плаћати 40.000 дуката годишње, и то је све! Ми смо добили много више!“ — вели Ристић, додирујући и мишљење српског историка Леополда Ранкеа, који је тада живео у Берлину, и који је, познавајући развој српске нове државе и доба њене потчињености Турцима и своме негд. ученику Ристићу, кад је сазнао за признање независности Србије, честитао „као највеће благо, што је наша земља добити могла“.

Говорећи о добитку земљишта за Србију, министар вели: „Што се тиче земљишта, господо, наш је положај био врло тежак. Свуда смо наишли на тешкоће!...“ и износи, у даљем излагању, сплет интереса: аустро-угарских, са чије је стране у погледу западне границе наше „тако категорички речено, да није никаква изгледа остајало, да се може тај закључак суседне монархије преиначити;“ интереса турских, која је (Турска) опет према југу неодступно тражила између себе и Србије „природну и стратегијску пругу“, дакле не дајући Србији Грделицу и Врању, у чему је нашла сву потпору Енглеске, тако, да се, преко обичаја, 0 том

1 Но Јов. Ристић умео је да буде и опор, кад је требало, и према Русима. То је било у Берлину, у времену, кад је расправљано питање 0 источној граници Србије, у пределу Пирота и др. „Кад нас Аустријанци гоне из Новог Пазара, ви нисте у стињу — говорио је Ристић Шувалову — да нас одбраните; а кад нам они остављају неку накнаду, ви јој се противите. Накнада пак, специјално ова, нас толико · интересује, да је по сваку цену морамо имати, и што је год скупље добијемо, то ће бити вишим узроком... Призор је жалостан за нас, да видимо Русију у борби с Аустријом, противу нас! Доста је било погрешака. Свето-стефански уговор, дао је био целу Стару Србију Бугарима. Прилика је сада, да се погрешке исправе, а не да се оставља квасац ва раздар измећу два сродна народа с једне странка с друге да се остављају успомене, које ће отуђивати Српски Народ од Русије...“ (Диплом. Историја, књ. П. стр. 213. и даље). Као што знамо Ристић је просто отео у Берлину и Пирот и на зор — ам помоћу свога личног пријатеља Сен Ваљија, члана конгреса — спасао војнички важну Грделицу.м на југ истако нуту Врању.