Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

ДРУГИ СРПСКО-ТУРСКИ РАТ 379

доцније у Конгресу гласамо, при чему су за нас биле: Немачка, Аустрија, Француска и Русија; а против нас: Енглеска, Турска и — Италија. А на чуђење у Скупштини да је тако било, одговорио је Ристић: „да, и Италија!“ А већ на источној страни, где смо, вели Ристић „радили да нам граница буде стара граница нишког пашалука, т. ј. административна међа између нишког и софијског пашалука, која је у исто време била и добра природна граница.“ „На овој страни, вели министар, наши су интереси дошли у сукобе са интересима бугарским“, и ређа даље све перипетије око утврђења те источне границе, добитак Пирота и Св. Николе, а губитак Трна, који је дат ипак Бугарској као накнада њој за Ихтиман, који јој је одузет и остао у саставу Источне Румелије, што се онда сматрало, да је у саставу саме Турске. Али док је то све решено, било је тешко за нас, јер би „отпали од нас готово сви они крајеви, за које су везани најславнији спомени наше друге кампање.“

„У оваквим приликама не може се никоме замерити, вели Ристић, што мора да брани своје интересе. И ми смо морали да тражимо помоћи, где смо је могли наћи; но то није била никаква тајна радња, ту је сваки бранио своје интересе јавно. ја морам да вам кажем још и то, да су ми сами руски пуномоћвици саветовали, да тражим споразумљења с Аустријом, да олакшам српско питање на Конгресу; шта више речено ми је, да ћу у толико само успети, у колико се с њом споразумем. Савет је, господо, био благонаклон, јер је положај аустро-угарске монархије био врло јак на Конгресу, нарочито у питањима, која су сматрана да улазе у сферу њених интереса. У тим границама све су силе држале великог рачуна од њених жеља“.

Следује детаљ одређења српских граница, како је то на конгресу и „око“ конгреса ишло — тачка по тачку, почев од Преполца, на Врању, и даље редом иза Пирота до Св. Николе и старе границе наше, где се нова с њоме састаје; тражење плебисцита т. |. народног гласања у пределу око Трна, Пирота, да уђу у састав Србије,! намере конгреса, да тамо пошље комисију за испитивање „али да не пита народ“ и. т. д. док није на настојавање Ристићево, и то напуштено, и границе Србије, најпосле утврђене, како их сад већ имамо.

· „ја сматрам за пријатну дужност да вам саопштим и то, да смо велику потпору налазили и код пуномоћника француских. Они су нас потпомагали, вели Ристић, у свима тачкама за границе и у свима питањима (Чује се: Слава им!) Француска нас је, господо, управо обвезала признателношћу. Њен први пуномоћник на конгресу (мин. спољ. послова Вадингтон), државник виших начела, прихватао је на конгресу сва питања, која су се тицала Србије, у духу благонаклоности и правог слободоумља.... Осим питања о

| ! У то време, пред половину јуна месеца, падају поновне Народне Изјаве из заузетих источних предела дуж Србије, да желе остати у саставу нове Отаџбине. Види „Српске Новине“ тога доба.