Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

380 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Трну и Пироту, наша је ствар налазила потпоре у руским пуномоћницима, а нарочито у питању о капиталисању трибута, као што ћемо доцније видети. Но талијански пуномоћници могли су нас више потпомагати, али на жалост, ови нису учинили оно, што смо од њих очекивали и што смо у праву били да очекујемо према упутствима, која су они од своје владе имали, и према обећању, које је у Риму дато књажевом ванредном посланику г. Матићу“.

Но српски заступник при Конгресу, није био ипак напустио сасвим и исправку граница према Босни. „Тражили смо за наси неколико села тамо око реке Увца, које је г. архимандит Дучић ослободно! али у томе нисмо могли успети, јер се налазе на оном крају, који Аустрија доводи у сферу својих интереса и сматра, да је простор на ономе крају и по себи тесан, те би се, одвајањем ових села још више сугзнио пролазак за Босну.“ Даље наводи и покушаје за захватање земљишта у околићи Куле, на Тимоку. Али како је већ преломљено било, да ће „санстефанска Бугарска“ бити смањена за две трећине „изгледи су наши на раширење с те стране сасвим били пали; нико није хтео да прими на се, да посредује код конгреса, да нам се ово земљиште, које смо ослободили, призна.“

Правећи резиме у погледу земљишног увећања Србије, каква је она произашла са Берл. конгреса, н о струјама које су се на конгресу укрштале, сузбијале или помагале, Министар даје ову слику од свега:

„Го је, господо, био процес, кроз који је прошло пветање о увећању Србије. Земљиште. које нам се признавало по свето-стефанском уговору мира, износило је на 150 квадратних миља;а земљиште, које нам признаје берл. уговор, заузима око 200 кв. миља, дакле 50 квадр. мнља више. Кад се узме у призрење положај у коме смо били, може се казати да смо имали успеха. јер, док су Грци долазили у сукоб само са интересима турским, Црногорци са интересима Аустрије и Турске, а Румуни само са интересима Русије — ми смо дошли били у сукоб са интересима готово свију држава, које су нам наблизу. Узмижо у обзир ток догађаја о

1 Милош С. Милојевић професор п књижевник, н Архимандрит Нићифор Дучић такође књижевник, имају ту васлугу, да су оба, у нашем великом рату припасали оружје, и сваки на својој страви, Милојевић на Нов, Пазару, Дучић на Увцу, бој били са Турцима, н обојица домста, према својим снагама, н заузели сразмеран део села п предела п одржали га, тако, да су и њихови труди могли бити, и после првог н после другог рата, изнешени кзо релативни успеси. Са Милојевићем је бпо и други знатни духовних Архимандрит Сава Денић (доцније епископ жички) старешина Св. Манастира Дечана л чувар кивота Св. Краља Дечанскога, и већином ученици Милојевићеви, питомци „другог одељења Богословије“, патрнотични младићи из Старе Србије и др. српских крајева, које је овај одлични Србин напојио духом пстинитог родољубља, и из чијих су редова још дуго година регрутовани ппонири српски ван Србије. — Милојевић био је проф. и директор, писао је много о пространству српског племена, које је он у најопаснија времена џ пропутовао. Савременици га нису свакад појмили; али кад су се Бугара у класичним пределима српским осилили, име Милојевића постало је тек символ Србима. Онје родом из Мачве, где је у селу Црној Бари рођен 16. окт. 1840. а умро је у Београду 24. јуна 1897.