Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

ДРУГИ СРПСКО-ТУРСКИ РАТ 393

Промена од 30. септембра 1878. није дакле значила промену система. Либерална Странка остала је на управи земље.

Нова влада Јована Ристића ишла је на сусрет новим изборима; а образовањем нове владе и новим изборима, улазимо у нову епоху, у живот и рад сада Независне Србије, а под новим приликама, у којима и Леберална Странка достиже своју кудминациону тачку, извршивши своју истор. мисију, да, кроз две године, уступи место у држ. пословима онима, који ће после ње доћи.

Но догађаји, који настају, биће предмет Књиге И. овога деда.

Савету, у коме су главни представници Уставобранитеља, поред Вучића н Гарашанина, две личности, тако важне у припремној акцији за Бе Андреје ску Скупштину. То су праве фотографије ондашњих људи, који су стајали на челу државе. га друга „Записа“ обухвата сву н јавну и закулисну радњу 0 самој Свето-Андрејској Скупштини, у којој баш Јеврем Грујић — како смо и ми у свом овом делу нагласиди — игра прву улогу, нарочито међу посланицима. (Обе ове књиге изашле су, прва кад је ово дело дато у штампу, друга, кад је већ био штампан одељак о Св. Андрејској Скупштини. Тако су обе шоглв бити овде онде једва унесене у текст по имену. Греба књига „Записа“, у моменту кад се наше дело пушта у јавност, није ни изашла;а н она се односи на доба, о српско-турским ратовима, када је Грујић био министар, и, по сазнању, садржи драгоцене податке, који су, губитком фасцикуле. 0 Берлинском Конгресу, (како то и Ристић у ој Диплом. Историји консталује) у толико важнији.

Нека би нам бидо Бор ШтеНо — а то у допуну оног дела нашећ Предговору, који говори о Уставобранитељима — овде унети, из са 1. један податак, који је, како ми сматрамо, од велике важности.

И ако се на име знало, да је прогонство Обреновића било у воље Високој Порти, ипак се није могло опште констатовати, да је то дело извршено на непосредан захтев Високе Порте. То је одао, далеко доцније Вучић, а за историју сачувао Јеврем Грујић, у својим „Записима“ књига 1. (стр. 130). На састанку Савета, 2. јуна 1858. повела се реч о дискрецији у политичким стварима, и о брзом савнавању ствари, које су „у гомили (т. ј. пред више лица) говорене“, на шта ће Вучић рећи: „Ама, како то да се не може да се не зна» Ето, кад смо ми у Цариграду били, па ме зовну Мустафа-Паша те ми каза: да је цар закључио да се истерају Обреновићи, н да ни псето њино у Србији не остане, па, вели, цар је тебе изабрао да то игвршиш... И, ето, 8а то нико није внао осем покојног Петронијевића и Гарашанина (показујући на њега); на шта је Гарашанин, смејући се, додао: „Лако је било онда сачувати) кад се не сме кавати“ — јер у Милоша није било шале!

И сад, вахваљујући Грујићу, знамо и ми, вана Историја.

Иницијатива ва преврат од 1839. припада, дакле, Султану и В. Порти. а Вучић и остали били су само жалосна оруђа непријатељске стране.

__Тако је Јеврем Грујић, који је писао депу биографију свога друга и пријатеља Андреје Стаменковића, као и расправу о Пропасти Великог Суда, својим марљивим Записима 1. Џ. и Ш. не само дао нашој Историји драгоцене податке, већ се тим његовим литерарним посмрчићима, уједно показало, колико је то био одличан политички органиватор, бриљантан посматралац и лично радани човек. Поред онога, што свака савремена Историја мора о јевр. Грујићу рећи, својим „Записима“ он је се учинио незаборављавим.

Стевча је такође оставио своје мемоаре, и ради сигурности их је писао у дупликату. И они су препоручени старању Академије Наука да их она објави, што ће вероватно и бити. И ако Стевча не може претендовати на велику писменост, а још мање на високу ученост, његови су мемоари ипак од знатне историјске вредности. У њима се, поред интересантних биографских цртица, поглавито описују бурни догађаји из 1839. који су претхо-