Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

СЕДАМ ГОДИНА ВЛАДАВИНЕ. НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ 229

дупрта и несумњивом симпатијом владаочевом, коју је Краљ Милан Напредној Странци и влади свакада остентативно на сусрет износио, предусретат, обратно и сам, од овога кола махом релативно млађих људи са готовошћу, за коју се једном рекло да је ишла до сервилности. Најпосле и онај, у минула времена једини конкуренат напредној странци, Либерална Странка и њени људи, према новом стању, које је произашло утицајем и озго и оздо, не беше више никаква озбиљна сметња. Ограничена готово на само посматрање догађаја, Либерална је странка, вршила оправдану и оштру критику, свеколике и спољашње и унутрашње владине политике, али није иначе ничим нову владу могла омести ни да не учини добро, како га је влада замишљала да га ваља учинити, ни да не учини зло, како је то опозиција, оличена и у Либералној и Радикалној Странци, сматрала.

Влада напредњачка била је, дакле, после пада либерала потпун господар ситуације. А што је противу себе изазвала Радикалну Странку, своју сталну савезницу у опозицији према Либералима, то је једино и само погрешка Напредне Странке, која је била фатална за њу саму, као и за целокупну нашу политику, унутрашњу па и спољашњу. Но при свем том ми ћемо допустити и да су тежње и намере Напредне странке биле добро смишљене, као што су опет зло испадале. Није ли њен први акт у области спољне политике био фаталан Влада је отпочела са капитулацијом у важним трговинским питањима, а одмах за тим пришла и тајним конвенцијама, које су Србију, на дуг низ година довеле у неку врсту новога вазалства. Прво износећи као неко одупирање, влада је се брзо помирила са сваким таквим догађајем, подношену оставку повлачила, на све пристајала и остала на влади — да влада, па ма по коју цену. Таква јој је била спољна политика, о којој постоје писана документа и сведоџбе самих министара.

У питању о јавним правима и слободама, влада и Напредна странка доиста су демонстративно пошле напред; али кад је њихова употреба и примена — у штампи, на зборовима, у Скупштинама ИТ. Д. — постала њима непријатна и угрозила им егзистенцију, онда су и Напредна Влада и Странка у појмљивој самоодбрани отишле далеко, и себе идентификовале са државом, и интересе странке своје са интересима народним, и удариле су у реакцију. Ова је, при паду владе, свршила потпуним дезавуисањем и саме промене Устава, коју је влада и Напредна Странка нарочито истицала, И како је често притворно рађено при томе подједнако се декламовало о слободи и кад су давате слободније установе, као и Кад су за тим одузимате. Са девизом да се „сачувају слободе од злоупотребе“ сужаване су и затечене и приновљене слободне установе, или су грубим мерама грађани спречавани да их врше, да их уживају, пошто су оглашени за недостојне тих „дарованих“ слобода, док није, најпосле, скоро сав народ увршћен у — бунтовнике, у очима и Краља и Владе. Реакционарна измена у закону о штампи; безобзирно гоњење противних Странака; сејмени; усиљено делање