Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

230 ___ жив. ЖИВАНОВИЋ

власти противу сваке правне акције слободних грађана и осталих странака, који је правац рада пренесен и на само мирно црквено поље; самовоља у Скупштини, која је — увек уз певање химни слободама — ишла до најнедопуштенијих тумачења Устава и закона („двогласци“), све то појединце и скупа узето, узбуркало је наше друштво, а то ће рећи наш народ, до дна. Природно је било, да је овај начин поступања избацио кад кад на површину и сам талог друштвени, али тај талог није, како се онда обично сматрало, био само у Радикалној Странци, која је, најпосле, окривљена за све. Какав отмен, добро плаћен измећар политички, често се налазећи на важној позицији, могао је учинити више зла и пакости, но која стотина па и хиљада сиротних и оскудних присталица Радикалне Странке, све и да је она с тим делом народа (н. пр. у Крагујевцу 1876.) имала своју прву полит. победу, и дуго још с тиме кокетовала. Грађани српски чули су први пут баш од нових Ми. нистара, да су до њиховог доласка на влади били бесправно политичко робље, „сужањ у тамници,“ а да сад треба да ступе у пуно уживање свих грађанских и човечанских права! И кад су ти правни грађани на свој начин кревули путем, који им је сама влада назначила, онда су ускоро наишли на грубу силу, и од „правних грађана“ наједном постали „политички разбојници,“ противу којих су била допуштена сва средства. Ми можемо, у општем интересу, жалити, да је беспримерном набујалошћу Радикалне Странке, не само поремећена већ и са свим иоништена политичка равнотежа у земљи, али њу за то кривити не можемо. Ми смо означили раније и узроке свему томе, који су се у датом психолошком моменту стекли, на штету Либералне, а на корист Радикалне странке. Она је постала силна истина путевима и начинима само њој својственим, али поглавито туђим погрешкама. Дуго година није Радикална Странка имала у рукама ни једно државно средство, власт или новац, да се њиме помогне. Она је порасла из себе саме, док није дотерала на изборима ове 1883. године до потпуне победе над Напредном Странком, која је опет, у својој одбрани све дотле располагала до злоупотребе са свима средствима које власт и државни апарат дају.

Ако је овде реч о погрешкама, на које се сваљује кривица за све доцније несреће наше, онда има две главне погрешке, из којих потичу све остале: прва је, лажност положаја по себи немоћне Напредне Странке, из које је немоћи потицала и сва притворност у питању јавних слобода; а друга је, немогућност Радикалне Странке да дође на управу земље, која је потицала из необјашњивог игнорисања једне свеже, неодољиве политичке силе, коју или није ваљало подизати, ако је могуће било њен пораст спречити, или га бар успорити, или ју је ваљало — као што је и требало — акцептирати, и повести је путем плоднога рада, у коме би се она сасвим природно истрошила. Колико би несрећа било уштеђено Србији, да је са колико толико добре воље овако поступљено.

Обрт је тај био могућ нарочито ове 1883. године, на Скупштини, пред којом је Пироћанчева влада одступила, довевши по-