Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

СЕДАМ ГОДИНА ВЛАДАВИНЕ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ 29Д8

литичке одношаје до правог уставног сукоба. Али, као што ћемо видети, није се пошло путем приближења Радикалној Странци. Није се хтело ни покушати, да ли је та млада странка доиста немогућа на влади, нити се шта учинило са самом њом или у каквом компромису да се она види и на делу. Не само да се то није учинило, докле је владаочев ауторитет био још некомпромитован, и могао је обуздавати евентуалне крајности, већ је баш, уз припомоћ тога истог владалачког ауторитета на против, узет пут томе са свим противни. Омраза са Радикалном Странком, а то је у оно доба значило са највећим делом народа, која је онда посејана, један је такође од великих грехова Напредне Странке. Тај је грех њен у

толико већи, што је у њему било и неверства према својој доско-

рашњој интимној политичкој дружби са тим истим радикалима. —-

Но вратимо се опет Напредној Странци. Поред кобних резултата, које је донело њено експериментисање са јавним слободама, њена политика оставила је пепоправимих погрешака и на пољу привредном и финансијском, у питању о трговинским уговорима, у грађењу железница,: у прављењу зајмова под тешким условима, а обично са финансијским страним представницима ниже вредности и мање ваљаности. Није ли при одступу Напредне владе и странке дуг државни, за непуне три године њене управе, достигао величину од преко 167,000.000 — поред буџета, који је од 90, скочио већ на 35 милиона и свршавао се сталним дефицитом.

А шта да се каже за онај морални дефицит, који је заснован у чиновништву, а с њега пренесен на целокупни одношај државе према грађанима» Ми смо о томе, као и о силном чиновничком покрету, у чисто партијском духу, већ говорили раније. Ако је

било неваљалих појединаца међу чиновницама свију народа и свију

1 Није без великог значаја за оцену некадашње радње Напредне странке и владе на грађењу железница, и један јаван, у „Српским Новинама“ објављен (бр. 68, 1902 год.) акт Дирекције наших државних железница (Бр. 3031, од 17. фебруара 1902.), а под пуним потлисом директора железница, у коме се акту, са те компетентне стране, а баш о том важном питању, може читати, од речи до речи, ово:

„Господине Министре,

„Кад је требало приступити грађењу железница на основу Бер. уговора, извршено је исто на по све лакомислен начин. При томе није се хтело чути мишљење не само наших стручњака, већ се нису хтели примити ни савети озбиљних страних експерата. На тај начин само, могло се десити, да се рад преплати и да се зајам закључи под неоправдано неповољним условима. А резултат је свега тога, да је држава учинила претеране издатке и примила на се огромне обвезе, и то у толикој мери, да би се са истим жртвама могле саградити не само постојеће железнице, већ и Тимочка пруга и преко 1000 километара споредних железница...“

_ „Поред тога уговор, који је са друштвом био закључен односно саме експлоатације, био је тако незгодан и штетан, да по њему Друштво није имало никаквог интереса да подиже и потпомаже сам саобраћај, нити је то чинило, а последица тога била је, да је држава морала доплаћивати на самим трошковима експлоатације, што је достизало и суму од 1 и по милион динара у години...“

Овај значајан акт, који се равна јавној оптужби злогласнога Бонтуовог уговора и његових виновника, и који је дотиран на 20 година после њега, мислимо да не потребује. никаквога коментара.