Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

252 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

времена, чиновничка деморализација у ширем смислу, са деградирањем достојанства које чин државног службеника даје, датира се у Србији нарочито од превртљивих прилика после 1880. год. ·

Но при оцени рада ове странке, ваља имати на уму, да су и њени чланови: и они на челу и они што им следују, добри Срби.

Није дакле све и ружно што је Напредна Влада урадила. На пољу стручнога законодавства, она је одступајући оставила и позитивних тековина, као што је, између осталих, мањих и већих корисних установа: Народна Банка, војно наоружање, и ако се прелом који је, са напуштањем народне војске, а увођењем кадровскога система показао (1885), са своје недовршености фаталан. Марочито су на пољу народнога образовања значајне реформе, које је, у закону о учитељским платама (1881), о основним школама (1882) и у опште на пољу просвете извео министар просвете Ст. Новаковић, под чијим се ударцима, или правије рећи: под ударцима целе тадашње владе и њене политике опет морала срушити цела црквена хијерархија.

Али и оно, што је несумњиво доброга било у досадашњем трогодишњем раду Народне Скупштине, није могло бити довољно оцењено у пламену политичких страсти онога усколебаног и бурног времена. Многе установе, постале у то време, имале су тек у току времена да се развију, да би своје пуно дејство показале. Али времена страсна нису никада била угодна за дубоке анализе. То увек историји остаје да коначно расправи и пресуди. Савременици знају увек више за своје патње, но за неке далеке резултате, а тих је патњи у времену, о ком је овде реч, било, на жалост, и сувише,

Мимо све патње, које су као тешке успомене остале на савременицима, и све трзавице, које су скренуле развој наш на странпутицу, време ово засновало је н оставило за собом, поврх свега још, и уверење у несталност не само јавно датих обећања,

ећ и у несталност самих политичких установа и са њима везаних јавних права грађанских. Све је било нестално, све под питањем. Мико више ни у чем није могао наћи гаранције, нити веровати у сталност политичких тековина или огарантованих грађ. права. Давање, па одузимање јавних права, тада уведено у практику, развило се у Србији у нарочити принцип државни, који је водио грађане кз једног разочарања у друго, из права у кривицу, из слободе у заточење, и који је најпосле утврдио непоштовање и закона па и самих Устава, Заснована је, дакле, једна од најгорих практика, у којој се није више огледао континуитет у постепеном развићу уставних права и дужности, већ је управа земаљска обележена скоковима час напред, час назад. Свакој слободној акцији следовала је реакција, која је редовно изискивала своје жртве и остављала неизгладиве трагове на целокупном јавном животу Србије. Док се остентативно истицало слободоумље нових људи и нових установа, стално се указивало на назадност и људи и установа до 1880. год. и ако је све што је и новога било, стајало, и само могуће било,