Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

034 ЖИВ, ЖИВАНОВИЋ

сред стручних привредно-финансијских задатака, ваљало је најпосле да се роди и једно црквено питање, које је имало и својих политичких последица.

Али Напредна Странка осећала се јака, не само јака већ са својом владом и свемоћна, да их све покрене и да их по свом нахођењу и сврши. Ако влади није свакад испадало да их мирно реши, она их је просто преламала силом свога положаја. То је био са свим манир Кнеза Милана, којим је он мислио да „уводи Србију у ред културних земаља“! Влада, пак, као веран извршилац те мисије није много ни разбирала о мери ваљаности или погреш“ ности своје целокупне политике. Она је хитала, да тиме оправда своје биће, своје ново име и своју конкуренцију Либералима, који су Напредњацима изгледали увек недовољно слободоумни. Најзад, влада је налазила у свом журном раду најбољи утук према све бурнијем Радикализму; али, као што смо већ рекли, она — ма како да је и похвална била по нека тежња њена — сваким кораком напред губила је по једну позицију за собом, коју су узастопце заузимали "Радикали, ови, у очима простог народа, још једини усрећитељи његови, Стање ово, што се даље развијало, све је више личило на политички рат који партије воде међу собом.

Реакција свега овог стања, у коме се све више истицала и самоодбрана владе на спрам и Либерала и Радикала, осећала се нарочито на Чиновничком Покрету. Наследивши чиновништво из ранијих времена, Напредна Странка и Влада, употребиле су сва средства да га што више измене у своме смислу. Те измене, сем кредита у границама буџета, изискивале су и особене кредите, које је, као што смо видели, Скупштина и одобравала, у сумама за оно време врло великим. Но зло није било само у личним променама појединаца, где је нови заменио свога претходника. Зло је било и у све већем игнорисању правих чиновничких квалификација. На место ових, ступиле су квалификације чисто партијске. Док је у струкама: просветној, особито од увођења професорског испита (од 1880) тражена стално факултетска спрема, док је то начелно тражено и у струци правничкој, при последњој реорганизацији судова изведена је и она већином у духу партијском. Али у струци управној, поглавито полицијској, која је у непосредној вези са народом, пре лазило се преко свију обзира. У њој је влада морала имати свој ослонац, и где га није имала она га је стварала, како је могла. Влада се није задовољавала чиновничком послушношћу и дисциплином, која је била наследна особина у дотадашњег чиновништва; она је тражила безусловну, интимну оданост, која се налази самоу својих људи, везаних и другим, а не само везама чиновничке дисциплине. Пријатељи, сродници, стари партијски приврженици, као и они, који служе да би могли живети, не либећи се ма којих начина и средстава. Управа државна има извесан свој ниво јавности и отворености, на коме сваки старији, вршећи своју дужност, нема шта да крије од својих млађих, нити да тражи млађе који ће га крити. Ту је јатаковање, које потребује мучка управа, искључено.