Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

СЕДАМ ГОДИНА ВЛАДАВИНЕ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ 20

коса унесена; данас је све у један откос бачено !“..... „И ако нам је тешко испустити из пера несрећну, и по народ српски пуну _срамрте реч, дужност нам је да кажемо: да су догађаји црноречки отворен, оружан бунт.“ — Историја ће, нема сумње, утврдити свачију одговорност за овај жалосни догађај, па и одговорност оних, који су кроз „Видело“ говорили, и чијој је владавини узастопце и следовао овај доиста и отворен, „оружан бунт!“ Јер без сумње, неће се тврдити моћи, да је он дошао на пример с тога, што је Никола Христић дошао на владу. Овај би обрт пре био у стању да се схвати као мера за застрашавање, а не за окуражење буне. Али су таласи њени из даље долазили, да би их и појава Христипева могла уставити, кад су већ једном стављени у покрет. Несрећа је, у свој својој наготи била ту, и својом тешком и крвавом мором притискивала све и свакога, земљу, народ, појединца.

Све се било ућутало, умукло! Само се још чуо гломазни топот војничких логора, рзање „сејменских“ коња, звекет ланаца и окова, строги глас председника прекога суда, који је објављивао суморне осуде и жалосне резултате, и пресуде Прекога Суда, и грохот пушака на Краљевици код Зајечара, где су стрељани они, које је несрећна политичка судба тамо довела. Сва је остала Србија ником поникла; а ученим људима наметала су се свакојаке мисли и питања: Како се то случи, да се година 1883, равно педесета од присаједињења Тимока и осталих „шест нахија“ (1833), на један овако жалостан начин прослави, и да се, поред радости, које је пре педесет година осећао тадашњи Србији присаједињени нараштај, у памћење народно на дуго и дуго урежу и успомене, какве је оставила и ова страшна 1883 година . . . . . . . . . .-

• » Фоо ој -е) пе јел од о, "ој еј се: ле појео - •11е- о

И доиста, само се собом намеће питање о даљим и ближим узропима „Тимочке буне“. Па ипак се данас на ово питање не може дефинитивко одговорити, и ако још има у животу људи, који су у тој буни узели учешћа, посредно или непосредно, и повучени, више или мање криви, у патње, које су буни и њеноме угушењу следовале. Најмање се нато питање може одговорити са стране, која је била, као што је на пример цела Либерална странка, прост гледалац догађаја, нити учествујући у њима, нити их, као власт расправљајући. Акта Прекога Суда биће кад год и важан и интересантан историјски материјал, поред записа савремених учесника у догађајима. Није ли сва интелигенција Радикалне Странке: новинари, посланици, попови, учитељи, цео њен Главни Одбор увучен био у овај чудновати вртлог» Неће ли многиод њих оставити, бар за будућност, што год налик на мемоаре, што ће очувати од заборава многе закулисне детаље и помоћи објашњењу догађаја > Један од њих, Пера Тодоровић, то је већ учинио на осамнаест година доцније, поводом смрти Краља Милана 1901 године, у својим „Малим Новинама“ те године, а у чланцима: „Успомене на Краља Милана“, изнев многе веома важне податке, на које ћемо се и ми овде обазрети, Пера Тодоровић био је иу 1883, години,