Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

СЕДАМ - ГОДИНА ВЛАДАВИНЕ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ 249

соцналистичких теорија, радикалима, консервативци млађега кола 'рзо. добише додира са њима, и било је времена — и ако то може изгледати парадоксно — кад се домаћи „конзервативац“ није ни мало разликовао од радикализма, као што у времену о коме је реч, политичко партијски појмови и не беху потпуно разбистрени и диференцирани ни по својој садржини, ни по људима, својим—носиоцима, како је то доцније дошло. Све се то мешало једно с другим: и публициста као што беше Светозар Марковић, и професор, а уједно пре министровања адвокат, као што беше А. Чумин, и разрешени официр као што беше Јеврем Марковић, а за тим читаво јато мање знатних а не мање покретних елемената, као још најсимпатичнији од свију Мита Ценић, распоп и трудољубиви шарлатан Пелагић и др. који сви просипају ново семе на све стране које ницаше са великом бујношћу, нарочито међу представницима школске омладине. А иза ових, који су не једном рескирали да што и плате за своја убеђења, стајали су толики други на добро плаћеним местима државне службе, уживали њену заштиту и користи, а сваки на свој начин помагали и саме растројне елементе, јер свако средство беше допуштено, ако је само водило слабљењу и подривању тада једино свемоћне Либералне Странке, Та се политичка дружба младоконсервативаца и представника радикализма — кад су се већ јавили — све више учвршћавала, што су се више консолидовале прилике после ратова.

Од избора у јесен 1878 године, а на Скупштинама, које суу Нишу и Крагујевцу следовале, и једна и друга страна, биле су се до непознавања стопиле, као што знамо, у једну хомогену, недељиву опозицију, како у Скупштинама, тако и у укупној јавности, и у свима већ познатим нам својим јавним манифестацијама.

Тако здружене затекла их је промена од 19. октобра 1880; тако здружени, изашли одмах за тим и на изборе 30. новембра 1880, тако удружени појављују се и на првој Скупштини, која је из тих избора произашла — — да се ускоро, као што смо већ видели, прво раздвоје теоријски (појавом „Самоупрвае“ у прве дане 1881), а за тим и практички (нарочито у судару због Бонтуовог уговора у марту 1881 и пада Генералне Уније идуће 1882, год.). Распад Скупштине од 1880, довео је, искључењем опозиције (у мају 1882), двогласце“ у Српско Законодавно Тело, док нису избори од 7. септембра 1888, испали пресудно у корист радикализма, изазвали пад владе, коме је следовао кабинет Николе Христића и — уклањање Скупштине. Радикална Странка беше тада већ пол. сила првог реда, али. унапред оглашена, као „опасан елеменат“ а сада већ и као „бунтовник“.

Али, ако је једно министарство и могло уклонити једну Скупштину, није се више могао из Србије уклонити чврсто укорењени Радикализам, на чијем је подизању, поред рођених апостола, највише, и са Кнезом Милаком заједно, радила Конзервативна или доцније названа Напредна Странка. Сад јој је суђено било, да се опет она понесе са њим и да му по могућству и главу одруби.