Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

250 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Али то није било више тако лако. Сем онога, што већ знамо о снази и успесима Радикалне Сстранке, кад су расписани били избори, напредњаци су у „Виделу“ отворено казали, још у другој половини августа 1883: да ако се ма какав неред у земљи догоди или при изборима или иначе, ви сте нам, довикнуто је првацима радикалним, главни кривци! На ову претњу, одговорила је „Самоуправа“ у чланку, чији је наслов: „Изволте само!“ све казивао, поред онога што је у чланку даље речено. Једни су претили, други су чикали! Радикална Странка није се више бојала ни саме“ силе државне, гледајући је истина у истрошеном Напредњаштву... Из фазе апстрактнога проповедања путем штампе, до ратова, прешао је радикализам у фазу практичне политике, после ратова.._Из даље фазе“ пристајања уз-конзервативце, прешао је у фазу еманципације н постао је самостална засебна странка, која се у Народној Скупштини бори против Напредњаштва, и успева да на себе привуче све симпатије већине народне, јављајући се, најпосле као победилац и господар ситуације. Победа на изборима 7. септембра оправдала је самопоуздање радикала. И та победа није била измајсторисана, ни изнуђена средствима каква власт н. пр. за своје кандидате употребљава. Она је била спонтана последица чисто и просто не одољиве воље барача, воље великог дела народа. Око што је до скора била Либерална Странка, сада је као велики политички чи-

нилац била Радикална Странка, с том разликом, што је Либерална · ПСтранка од 1869. године узела у своје руке сву власт и вођење

"државне политике, док се то Радикалној Странци оспоравало на

|првом кораку њеном и после прве победе на изборима и дуго, дуго после тога, 5 Игнорисање и одлагање ове Скупштине 1883. била је песница у лице победиоцу, који се свему пре надао, само ке томе. А то није био победилац мек, лабав и лак на попуштање и готов на бегство. Цео је живот радикални корачање унапред, кроз честе и велике препоне, и сад, свестан своје снаге, освештан вољом народном на изборима, а легализован једном чак конститунсаном Народном Скупштином, Радикализам није сматрао да у опште може више и бити какве препоне, коју он не може савладати, ни силе, на коју он не може кидисати.

Кад су му врата скупштинска затворена 99. септембра, радикализам је смишљао на крајње мере, а по потреби и на отпор. Смишљао, велимо, јер ни сами стерани радикални посланици не беху на чисто шта им ваља радити, и ако им се у похвалу може рећи, да се нису одмах ставили били у положај изазивача. Христићева влада не значаше ништа друго, до утук радикализму, а којој на супрот стајаше чврста нада и вера у неодољивост броја, којим радикализам већ безусловно располагаше у народу, као и толико пута осведочено одушевљење народно за радикални програм, за радикалну странку, за њене прваке, у гуњу и капуту, у чизмама и у опанцима. Та је вера дала крила радикалима и они су, по

вратив се од првог изненађења, које је произвела појава резкци-