Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

5 СЕДАМ ГОДИНА ВЛАДАВИНЕ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ 251

=

онарне владе и распуст Нар. Скупштине, ускоро силно полетели, да се стропоштају на — Краљевицу, пред Преки Суд у Зајечару, који вије знао више ни за какав други обзир, до само и једино за уништење ове „многоглаве аждаје“, која је, по мнењу радикалнога конкурента, Напредне Странке, претила да прождере све: и државу, и слободе, и све остало, па разуме се и сам Престо, на коме седи један, и онакав какав је, Краљ Милан.

— __Са Скупштине, ваљало се радикалима вратити у своје логоре, где су се они сматрали неодољивим. Тамо у народу, уздали су се они наћи сатисфакцију за пораз, који су они видели у одлагању Скупштине, не варајући се ни мало да је то одлагање значило што и распуштање, управо терање. Одлагање Скупштине није потекло са недостатка посла или са очекивања каквог новог посла, већ просто и једино, што се није хтела ова Скупштина, што се вису хтели Радикали. Само се собом наметало посланицима и првацима Радикалне Странке питање: Шта садР!

Да би на то питање одговорили, радикални Главни Одбор са једно „триестак пробравих посланика“ одржао је тајни састанак, у Београду, како то саопштава Пера Тодоровић у својим „Успоменама“, а у Малим Новинама од 1901. године. Ово су његове речи:

„На томе знаменитом састанку измењене су мисли о тадашњем положају у земљи. Питали смо се: шта ћемо, ако Христићева владе прогласи укидање Устава Одговор је-био-кратак и једнодушан. Сви говорници завршивали-су—своје-говоре—-тиме,-да-би у том случају наша дужност била:-да-Устав-бранимо,како ко боље могне, па ако_треба-чак-и-оружјем-у—руци.“

Да прекинемо речи савременог сведока, па да се уставимо на овом колико интересантном, толико и важном моменту у коме се једна цела Странка, „једнодушно“, и то странка непријатељска творцима Устава од 1869. год. управо идентификује баш са тим Уставом, чију је промену желела, истичући, мало пре тога, при изборима и при својој агитацији, девизу: „Све за Народну Велику Скупштину!“ Чудан стицај! Остављајући на страну друге тенденције Радикалне Странке, ми мислимо да смемо констатовати: да никада није тако силно истакнута вредност Устава од 1869, каоу моменту, када је за њега предвиђана опасност од реакције, и када се Радикална Странка решава, да га брани чак и с оружјем У руци. У моменту, кад реакција помаља песницу, истиче се и нехотипе сва величина слободе. М чиме мисле Радикали да очувају ту слободу Ничим другим, до одбраном Устава од 1869. године. И оправдана је била ова заузетост за очувавање овог Устава. Није то семо била себичност једне охоле странке, која, да би себе очувала, решава да брани оружјем стари Устав. Ту је било неке више, стварне вредности у самоме томе Уставу. Он, и ако није у детаљу био најбољи Устав, у целини огарантовао је сва битна права грађана; и они, који су се сматрали не само као „прави“ но и „једини“ представници народни, виде сад та права угрожена са угрожењем самога Устава. Једно тајно, нехотично, али историјско