Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

252 = ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

признање заслуга Либералној Странци, од људи, који, на жалост, _ уверени једино у чистоту својих убеђења и свога правца, не хтедоше јавно никада то признање изрећи.

„Но да пођемо даље за процесом развића, који је духове довео до Тимочке буне. ,

„Ради историјске истине, вели даље П. Тодоровић, ваља нем рећи, да су на томе тајном скупу збиља пале потешке речи, али само на тај један једини случај, ако би Краљ формално прогласио укидање Устава. Па ни ово није било решење у пуној форми, решење обавезно за Странку, већ то је управо изашло као једнодушно уверење свију присутних чланова. То је било наше последње саветовање“. (Мале Новине бр, 61).

Буна дакле формално није закључена, али је ипак дошла.

Како је, онда, дошлаг ИМ то тако сложно и једновремено, _како се она већ појавила на великом простору: у целом округу црноречком и књажевачком, пружајући се на север до близу Неготина, на југ до Грамаде над Нишом, једним таласом пребацила се код Алексинца и преко Мораве, претећи да упали даље Крушевац; а одатле, ко зна, где би се и како уставила.

Морало је ипак још нешто бити, што је непосредно подстакло пожар. Не диже се толики свет, с оружјем у руци, на једно тако «опасно-предуаеће, без неке везе, која све везује и силе моралне, која их све креће. Организација је морала имати и какву невид„љиву, као што је имала и видљиву главу: на периферији вође и командире батаљона, а у центру Народни Одбор, у Књажевцу. Ово се не ствара за ноћ. Морало је бити неког циља и поручивања о томе, које се ослањало на оданост и послушност, макар и неодре-

· ђених порука. Е |

И то је, по сведоџби Пере Тодоровића, и било.

Ухапшен у очи Митрова-дне у граду београдском, заједно са осталим члановима радикалног Главног Одбора, Тодоровић дође на мисао да пише Краљу Милану, да оправда своје другове и своју Странку:

„Јамчио сам и за све своје другове из Главног Одбора, да ми нити смо што знали за те нереде нити смо шта радили и удешавали, да они настану.... Ја сам у то толико био поуздан, да сам у краљевом писму изреком написао ово: „Ако Краљ нађе само и један једини доказ, ма то био и један једини редић, који би сведочио да смо из Главног Одбора знали за Тимочке нереде, или их још и подстицали, онда нека Краљ Милан слободно мене првога стреља уз прву букву честобродичку.“

И онда, као узгред, у загради, Тодоровић додаје ово значајно "саопштење:

„Пишући тада с таквом увереношћу, ја онда још нисам знао да је у Бољевцу, пред саму побуну, држан тајни збор, на коме је решавано о предаји оружја и на коме је Пашић учествовао, као Председник радикалног Главног Одбора. Људи су се на том са-

„станку мучили и ломили, шта да реше» Најзад већина стане наги-