Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

254 ЖИВ ЖИВАНОВИЋ

свога пука да, из Прокупља, Куршумлије и Врање, где су били,. на најбржи начин пођу на место опредељења. У Параћину је био главни војни комесар,генерал Тих. Наколић, и остала спремна војска, пуковник Светозар Хаџић, Мих. Срећковић, Бајаловић и други.

„У Параћину је извршена концентрација с тога, што се одатле иде ка Честобродици, кроз коју је најпречи улаз у побуњене крајеве; а Честобродицу, на њеном источном излазу, већ су држали побуњеници. Настала су саветовања. На мишљење, да се прво н одлучно удари на Честобродицу, истакли смо, Бајаловић и ја своје мишљење, да би, због незгодног терена, који не допушта да се војска развије и артилерија употреби, било рескирано туда ударити, па неуспети. А први неуспех окуражио би буну, и ко зна где би се покрет уставио и би ли сеу опште могао тако лако и брзо савладати, С тога смо нас двојица предлагали један заобилазан пут и начин: да се са јачим одредом оде на Алексинац, удари на Сокобањску клисуру, и отуда дође за леђа побуњеницима на Честобродици, То буде и усвојено. Пуковник Светозар Хаџић, ја и Гајиновић будемо с војском упућени тамо. Хаџић је био командант колоне.

„Дошли смо мирно до улаза у Соко-бањску клисуру. Ноу њој нађемо већ, по висовима размештене народне војнике. Клисура је била дакле заузета и ваљало ју је отети. Ми такође заузмемо нужне положаје; али пре него ће доћи до судара деси се ово:

„Чујемо ми од стране бунтовника трубни знак, који се у нас преводи речима: „Господо официри!“ Знак се понављао више пута, и долазио је од једне групе, која се издвојила са позиције и сишла наже на једну висораван, до друма. Одмах смо разумели да они нас зову, и предложим Хаџићу, да ко од нас оде, да одем баш ја, да видим шта хоће ти људи. Предлог буде усвојен и ја се са неколико коњаника, упутим тамо, од куд је трубни знак долазио. Ишао сам право групи на висоравни до друма. > |

„То беше група народних војника, која ме прописно поздрави, узев пушке „пред перси!“ Ја им рекнем да ставе пушке „к нози“, што они и учине. На питање: јесу ли нас звали» они одговоре, да јесу; а за тим их упитам: „Ко је међ вама најстарији» и они пруже руку на једнога с речма „Ево, овај“. Обележени изађе и рече да се зове Дидић. „А, посланик Дидић!“ допунићу ја. „Бивши посланик!“ одговори оа кратко. _

„Шта хоћетер“ упитам сад најстаријега. МИ онда поче Дидић неку врсту политичке беседе, у којој је било свачега. Видео сам пред собом једну „надрикњигу“ који“ је “стајао “под утицајем свију савремених политичких фраза, које је он сад у својој -беседи употребљавао. Ја га прекинем, с молбом, да каже укратко шта хоће. И гонда он изађе са својим предлогом, који се састојао у овоме:

„Да им Краљ да амнестију; а докле ова не стигне, да они „остају на својим положајима, с оружјем; а исто тако да их војска не дира, нити напред наступа. У противном, они би одбили на«ступање војске.