Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

22565 ; - ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

корака, са командантом батаљона Пером Радовановићем, и наме-. стимо шаке на уши да чујемо шта вичу. Допирале су неке речи о „примирју“. У то пукне једна пушка са стране побуњеника и куршум се заби у земљу на два прста пред мојом ногом. Мајор Радовановић ће рећи: дозволите г. потпуковниче, да га узмем за успомену, изрије куршум сабљом и мете у џеп.“

„Ја наредим напад. Пошто смо ми у сталном кадру већ имали нове даљометне пушке, то су побуњеници више патили од њих, но ми од старих пушака, које су они имали. Наша пешачка ватра, са далеким бијењем, одбацила их је тако далеко, да њихове „пушке нису ни добацивале више до нас. Уз то је и артилеријг чинила своје.“

„Разбијени на Вратарници, бунтовници прсну у бегство; већи део ка Књажевцу, а неки и преко блиске бугарске границе.

„Војска је се имала ту прибрати и одморити. У то стиже друга наредба од главног команданта, да похнтам Књажевцу, где се образовала некаква побуњеничка управа, одбор, који је суспендовао државне власти, узео управу у своје руке и управљао покретом. Одмах похитам тамо; али је пре мене и војске стигао у Књажевац страх, који је следовао поразу на Вратарници, Одбор и побуњеници били су изгубили главу, увидевши потпун неуспех буне, и бегство разбијених побуњеника, који су стизали у Књажевац. Сами су вратили власт окружном началнику, који, и ако раније лишен власти, није оставио своје место. Кад сам ја стигао с војском у Књажевац, власт је већ у велико радила, и војници сталног кадра, које је власт грађанска захтевала, имали су још само да похватају коловође побуне, не само из места, но и остале, од којих су многи са разбијеном војском побуњеничком тамо добегли.

„Чувши, да је ухваћен и Дидић, с киме саму Соко-бањској клисури имао прво виђење, наредим да га доведу к мени, Беше то сад сасвим други човек, сломљен, до непознавања преображен. Снужден и погружен стаде преда ме, чекајући шта ћу. Ја га ословим, рекавши му: „Видите ли сад, да је боље било, да сте ме послушали“. Па, господине, рећи ће он: ми смо се старали, али народ неће да слуша“. — Немојте сад да се на другога изговарате, све је то доцкан. Сви, који тако што раде, зна се којим путем морају ићи. Та ће глава да оде. Зашто да дође дотле, н зашто да се по целом свету чује о нашој земљи и о нашем народу, ружан гласе „Е тако је то, господине! Нисмо ни ми мислили да ћемо овако доспети. Али ко је знао, да фукара неће да се бије (опсовавши врло ружно)...“ После су ми довели и другог једног младог трговца из самог Кња-

1 Начелник окружни у окр. књажевачком био је са свога поштења и чиновничке исправности познати дугогодишњи помоћник министра унутрашњих дела Коста Јовановић, негда професор Вел. Школе (1873) министар, доцније државни саветник. Из чисто партијских разлога и личне нерасположености, М. Гарашанин, отера свога помоћника, и даде му уз то мучан положај окр. начелника у Књажевцу, где га и буна застане, Али и ако су му одузели власт, побуњеници му, лично га поштујући, нису ништа учинилн,