Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

969 жив. ЖИВАНОВИЋ

расположења сад су најмање била уз њих. Но, сила Бога не моли; она је сломила и моћну Радикалну, па што да не дигне и слабу Напредну Странку. И она је сад, самопоузданије но икад, ишла на сусрет новој „победи“

М, Нови избори. — Одступање Ник. Христића. — Министарстев Милутина Гарашанина. — Скупштина у Нишу после буне. — Ми смо

казали, да кад је кабинет Николе Христића у септембру пр. год дошао на управу земље, да је поред тога што су сви чланови његове владе били Напредњаци, остао и целокупан управни апарат, како су га Напредњаци били за три године своје владе створили. Ако га је у чему. Христић, као министар унутр. дела мењго, и то је било у смислу напредњачком: кметови, полиција и т. д. све што нарочито утиче на изборе, било је у рукама напредњака. У том правцу радили су и остали министри сваки у својој струци.

Док је Радикална Странка била прегажена, Либерална није ни кидисавала да извојује какву победу на биралишту. Знало се,

да је сад доба реакције, која је безобзирно ишла својим путем, и било би само узалудно трошење снаге, ломити своје људе у једно време, кад и сам евентуални успех не само не би много значио, већ би шта више, био неприлика за озбиљне политичке странке и људе. Више ко икад, требали су сад напредњаци; на њих се гледало, за њих се и радило. Либерали су оставили својим пријатељима да се, где за добро нађу, јаве на биралишту: Ниш тај несавладљиви град либерални у она времена, Лозница и неки изборни срезови, нису се дали сузбити. Али, као што се дало предвидети, напредњаци су били у већини изабрани. Поред неколико либерала: као Коле Рашић у Нишу, Кундовић у Лозници, Сима Јевр. Поповић у Куршумлији и остали, дошло је такође мало радикала, као: Дим. Катић из Ресаве, поп Новак Милошевић из ужичке идр. Па ин њихови избори нису тек тако допуштени, били су оспоравани. Како тако, скромна Либерално-Радикална опозиција догонила је до десетак чланова; имаће бар свога гласа у Скупштини.

Једва је прошло десетак дана после избора, који су били мртви и „по пропису“, јавно мишљење беше 7. фебруара изненађено одступом Николе Христића. Он је, по учињеној дужности, мирно поднео оставку. Њему вије било суђено да изађе пред Скупштину, чак ни да објасни догађаје, који су се под њим десили, ни да оправда тешке мере, које је влада његова одмах по свом доласку морала предузимати. Нађено је однекуд да је он сад анахронизам, да он нема своје партије, па ни своје Скупштине. Па то је све сад поново било напредњачко; а напредњаци имају своје представнике, своје министре, па треба да имају и своју владу. Није ни било опасности да ће напредњаци и једну од мера, које је Христићева влада предузела опорећи, а још мање осудити. И с те стране Напредна Странка оправдавала је долазак „своје“ владе.