Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

СЕДАМ ГОДИНА ВЛАДАВИНЕ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ 265

Ово је већ трећа етапа, коју на влади чини Напредна Странка у свом ретроградном идењу. ;

Не треба се чудити, што је и Скупштина пресудно из Напредњака састављена, нештедимице црно и несрећно у адреси обе"лежила (13. маја) своје негдашње савезнике, којима је Консервативна Странка, док их није сматрала својим конкурентима, тако издашно помагала да стану на снагу. А шта вели садг! Ево шта:

„Ни Србија није остала непоштеђена од лажних пророка, од недоучених научника државне науке и бездушних спекуланата, који су неблагодарном ногом стали на праг племенитог опроштаја пре три гоцине дана, који су грешном песницом (!) дохватили се нове слободне установе... и успели да јесенас изазову, у место слободе бунтовничко насиље, у место финансијске лакоће нове трошкове и пустош, прекид рада и промета! У име твоје, Краљу Господару, дражили су ови непоштењаци људе необавештене противу законитих власти. А противу високога ти Краљевства покушали су на страни ниску агитацију, чим су се, као кукавице преко границе растрчали,..“

Није то све, што су сад имали Напредњаци да кажу над својим сатрвеним противником, негдашњим савезником, за кога они сада не могу рећи да га нису познавали, а још мање да су по својој наивности с њиме друговали, кад год је ваљало подривати Либералну Владу и Странку. За чудо, да су радикали увек добри били док су за напредњаке радили. Но наше не може бити, да се у ово даље упуштамо. Ово што смо навели довољно је за карактеристику времена и људи, за обележје прилика. Нама није овде главно да се препиремо с овом или оном странком, или другу, њој противну да заступамо, колико нам је главно да изнесемо савремену слику политичких прилика и времена о коме је реч.

Од речи, напредњачка Скупштина и Влада, прешли су на дела.

Већ 12 маја долазе пред Скупштину, као први предлози: измене и допуне у закону о штампи, предлог за закон о зборовима, и о жандармерији, којим се укидаху „сејмени“. Све је то, по себи се разуме, нашло и топлог и брзог пријема у Скупштини. А није ни потребно додавати, да је свака од ових измена, као и сваки нов предлог био у духу реакције. Све веће стеге, све веће казне. Новој жандармерији држане су похвалне беседе: „Ја мислим, господо, говорио је М. Гарашанин, да је овај предлог закона не само добар, него да, ако вам је стало да имамо у овој земљи реда и безбедности опште и безбедности политичке и т. д. онда упражњавати наша права политичка све дотле не можемо, докле год стрепимо од угарка, пушке и конопца...“

Општине, особито сеоске, које су биле гњезда Радикализма, биле су нарочити предмет старања владе и Скупштине. И у закону о општинама, поднесене су 14 маја измене и допуне. Главна измена биле су тако зване „груписане“ или велике општине, које су могле од сад имати најмање 500 пореских глава! Даље што јачи надзор државних власти; а писари општински морали су бити