Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

СЕДАМ ГОДИНА ВЛАДАВИНЕ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ 969"

из Београда и пријатељи из унутрашњости. „уставност“ је дакле била партијско-политички лист Либералне Странке. 540

На месец дана после појаве либералног листа јавља се опет личном иницијативом и нов радикални лист. То је био „Одјек“ чији је први број угледао света 1. октобра о. г. У својој првој речи, покретач листа означава, између осталога, овим речима његов“ положај: Е „Ми имамо само да изјавимо, да је онај програм, који је Радикална Странка још пре четири године истакла и наш програм, да је он био и да ће остати и даље програм нашега рада. Ништа ново нећемо додавати, али ни од чега у програму нећемо одступити“. Власник и уредник овога листа био је Стојан М. Протић.

Мало по мало будио се и растао сломљени политички ратнички“ дух, и ако није могло вишедони до оних размера и оне висине, до какве је достизао до избора 1883. год. или боље рећи до буне. _ Док су Напредњаци били потпуни господари ситуације, опозиција је била задовољна да у опште живи, да постоји. Нови листови били су изложени честим казнама. Свака је странка опозиције задржала и свој карактер — као што ни отпорна снага власти нијеизгубила свој. Листови су, у току времена, морали мењати имена, услед осуда. Тако се „Одјек“ претвара (2. априла 1885.) у „Други Одјек“, а доцније (27. јуна т. г.) у „Трећи Одјек“. — „Уставност“ траје под тим именом подуже, док се и она није морала (13. апр. 1886.): претворити у „Нову Уставност“.

Но да се вратимо назад, прекинутом расматрању државних. послова, како су се они, после одлагања сазива Скупштине, почели. развијати у години 1885, и куда су, најпосле заошијали.

М

Друга напредњачка Скупштина у Нишу. Опозиција све изразитија.. Влада против промене Устава. — Са оном монотонијом, како се провео остатак 1884, ушло сеи у 1885. годину. Обични текући по: слови, новинарска полемика, зачињена званичним исправкама, а довршивана у суду, где су уредници и писци имали да испаштају и за оно мало слободе, коју су себи дозволили оснивањем опозиционихХ листова.

Е Та је монотонија прекинута сазивом Народне Скупштине (18. марта) за дан 3. априла 1885, а — за 1884. годину. Скупштина

(С. Поповић и ако са довољним школовањем, које је и на страни продужавао, као од куће имућан, мало је лично писао у листовима, за чији се материјални опстанак бринуо. Странка и њени људи били су носиоци правца свих тих листова, као што“ су странка и њени пријатељи били опет за издавача извор одржања листа. — Сима је био и посланик (Куршумлијски), доцније, понова улазио у службу државну,. долазио до положаја окр. начелника, понова се враћао новинарству, основав (1894) лист „Слогу“, у којој су опет радили либерални пријатељи. Умро је као пензионисани чиновник у Београду, а своје имање завештао да се капиталише, док не достигне висину од динара 1,000.000, када ће се подићи у Београду, храм Св, Симеону Богопримцу, његовом имењаку међу свецима.