Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

270 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

«се по себи се разуме, имала састати у Нашу. То је сад било пра- _ вило, и ако су напредњаци могли сад сасвим спокојно држати скупштине у Београду. Опозиција је била сломљена, безопасна. "Она је у Скупшгини имала, по списку посланика, девет чланова; а на ову Скупштину било их је дошло седам. Но ми бБемо већ видети, да су они ипак овога пута дали знаке живота о себи.

Тој слабости опозиције има се вероватно и приписивати, што је за председника Скупштине дошао човек тихи миран, Ђорђе Павловић бив. министар, чију би мирноћу у даном случају надокнадио без сумње потпредседник Урош Кнежевић, адвокат.

Скупштина је отворена Престоном Беседом (7. априла). Она је празна и безначајна. Сем глорификације прошлих радова владе и Скупштине, ништа од веће важности не наглашава.

Наглашујући, како је „прва сесија ове Скупштине највише учинила“ и да су те „основе“ и сад „предмет дугачког рада и усавршавања“; помињући очуване добре одношаје са страним државама, беседа, као с навалицом вели даље:

„Што пак у том погледу чине изузетак лане прекинути, а до "сад још не обновљени одношаји с кнежевином Бугарском, то се има приписати узроцима, који не леже у вољи мојој и моје владе“.

Адреса, која је после три дана (10. апр.) следовала, уставила «се на овим фаталним прекинутим одношајима:

„Што пак неповољно стање одношаја кнежевине Бугарске према Србији чини изузетак у томе погледу, ма колико да народно представништво сажаљева, оно не може а да овом свечаном при: ликом не нагласи, да колико би год радо било видети те одношаје доведене у повољно стање, толико исто жели, да се у томе "спору част и безбедност земаљска потпуно ујамче“.

Ова адреса, с погледом на солидарност скупштинске већине и владе, не би могла бити предмет какве дебате. Она, сама по "себи, била би брзо усвојена. Али се десило нешто, што је унело више живости у Скупштину и дебату о адреси. То је бно предлог за адресу, од стране мањине, која је у одбору за адресу имала јединога члана (попа Михаила Смиљанића из окр. ужичког, радикала).

Кад је представник мањине поднео у одбору нацрт за адресу, одбор одбије тај нацрт, огласивши га, да се ни у претрес узети не може. Није већини било зазорно хоће ли у адреси мањине стајати ово или оно, нити су се бојали да ће буди како иначе ваљан нацрт у Скупштини проћи. И влади и већини било је псглавито за тим стало: да се у Скупштини у опште не јави никакав тако самосталан акт опозиције.

Али то се није могло осујетити. Посланик Велизар Кувдовић (либерал) доскочи већини и успе да адреса мањине буде прочитана у Скупштини и да уђе у стенографске белешке. Користећи се правом делимичних предлога за измену у начелу усвојеног нацрта одборске већине — Кундовић, после сваког одељка тога нацрта већине, тражио је реч и читао дотични одељак из свога нацрта. То је био исти нацрт, који је поп Смиљанић у одбору