Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

СЕДАМ ГОДИНА ВЛАДАВИНЕ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ 271

подносио; а ниже ћемо ближе објаснити историју његова постања.

По идејама својим, адреса мањине стајала је у потпуној супротности са адресом већине, нарочито у главним тачкама. Док је: адреса већине примила без поговора затегнуте одношаје с Бугарском, чак их у неку руку санкционисала, адреса мањине другојаче их схвата: 5 Х

„Народна Скупштина, видећи са задовољством пријатељске односе са суседним државама, мора са жаљењем уставити се на неприликама, које су допринеле прекид одношаја са суседном Кнежевином Бугарском. И Народна Скупштина имајући пуног уверења да овакву ситуацију није створила воља српског Краља, очекује да ће краљевска влада, чувајући најревносније част Краљевине, наћи начина да се омогуће и поврате добри одношаји са суседном кнежевином, који су тако нуждни и тако важни, по животне интересе оба сродна народа и обе државе. Народна Скупштина очекује, да ће се и на страни бугарске државе наћи довољно представника од утицаја, који бе бити руковођени истим тежњама“.

Но адреса мањине није само желела васпостављање добрих суседних одношаја; она је ишла даље:

„У овом поретку мисли, Народна Скупштина мисли, да Бе изразити један чин, који ће можда тек будућност моћи довољно ценити, а садашњост припремати, ако се изрази: да би за многостране интересе свију Балканских народа од пресудног утицаја било, кад би они сви своје интересе идентификовали и ставили их под већу заједничку гаранцију формално изражену у заједнич. ком Савезу Балканских држава и народа, који Савез не стоји изван домашаја могућности. Народна Скупштина верује, да озбиљних препрека за овакве тежње не може бити, после жалосних искустава, која су вековима остављала тешке успомене на Балканском полуострву и његовим народима.“

„Не, господо!... улеће Министар Спољних Послова, Милутин Гарашанин, пресецајући читача и предлагача и прекидајући тишину у Скупштини: „Као год што је то питање (о односима Србије и Бугарске) у почетку (Т. ј. 25 маја прошле године!) могло да концентрише све ваше гласове, тако исто треба да останете доследни себи самима, и да концентришете ваше гласове у даљем развоју овога питања“. Министар је говорио даље, сузбијајући јерес о добрим одношајима и слози Балканских народа. Добар посматралац могао је поред частољубља које је влада, уверена без сумње да чини добро дело, уносила у ово питање, у целом држању ње: ном, уз извесну раздражљивост, која само худи дипломатском успеху, видети и намеру да се ово српско-бугарско питање држи некако отворено, како би дочекало решење, какво је једино влада желела. Но жеље нису свакад добра подлога за дипломатску акцију, и ми ћемо већ видети, куда су нас оне одвеле.

Министар је превидео, да би влада, уз прононсираност добре воље скупштинске за пријатељске односе с Бугарском, била, на