Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

979 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

против баш његовом схватању, јача на случај и даљег упорства бугарског. Но министар је у томе видео, можда слабљење своје | акције; док је у затегнутости, која је и у његовом говору ну беседи и у адреси нашла израза, видео појачаност те своје акције.

Наравно, тада су сва та.резоновања била излишна. У дипломацији

успех или неуспех једино и коначно пресуђује, ко је имао право.

Но, адреса мањине није се устављала само на актуелним питањима, које је престона беседа додирнула; она је пошла даље, и уз покренута питања прешла је на сасвим нова, која је влада брижљиво избегавала, или им је, кад су покренута износила на сусрет сав свој отпор. -

Такво је питање била промена Устава, чији развој већ знамо све до јесени 1883. Сад га је покренула поново адреса мањине Она је о том овако говорила: ~

„Ваше Величанство! Премилостиви Господару! Свестрани економски напредак, који сви желимо од корисних рефорама, осигураће и ујамчиће, без сумње, материјалну снагу и моћ Краљевине, да своме позиву и у садашњости и у будућности поуздано одговори. Богаство државно, камен је темељац за државну зграду. Може бити, да је од исто тако надмоћног утицаја и духовни полет, гарантован слободнијим савременим законима уграницама уставности. А у колико данашњи Устав Краљевине Србије, као производ свога времена и својих прилика, не би одговарао савременом схватању, то се Ваше Величанство може с поузданошћу ослонити ва једнодушну потпору целог народа, да се отклоне све оне одредбе у данашњем Уставу, за које би се мислило да данас нису савремене и да би се могле бољим и слободнијим заменити, И у овоме погледу неће, мислимо, ни једна Народна Скупштина, надлежна за оваква питања, изостати, а да са одушевљењем не изађе на сусрет“.

Председник Скупштине управља питање: „Износи ли г, Кундовић то као предлог од своје странер“ „Јесте као предлог“ одговара Кундовић. „Молим вас, онда треба да вас из Скупштине помогне бар 12 посланика у таквом предлогу. Има ли ко да по. маже г. Кундовића у овој ствари!» — пита председник, Устаје неколико њих. Чује се „нема!“,,. „Дакле нема, господине, довољан број посланика, који би делио и потпомагао ваше мишљење. За то отомене може више бити ни речи!,..“ оглашује председник Скупштине.

Питање о промени Устава, то тако важно некад питање, било је сарањено, ћутањем умртвљено, како би Немци рекли. Није овде било од важности толико сам догађај, колико симптом. Није ништа изненађивало то, што је пропао још један одељак из адресе мањине, већ је важно то, што је напредњачка Влада и напредњачка Скупштина са тако речитом хладноћом срела и одбила тако велико питање о промени Устава, „са којим се (пре непуне две године!) влада идентификовала“, како је изречно речено у оставци од 20 септембра 1883 године! Како се мењају времена, па и људи,