Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

= __ СЕДАМ ГОДИНА ВЛАДАВИНЕ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ 273

Историја ће кад год достојно оценити све ове људе и ова чудна времена. Можда ће она на овај одсек времена ставити необичан наслов „комедија“; ко ће то сад моћи знатиг! Ми, устављајући се на априлским данима 1885., тако симптоматичним у многом погледу, задовољићемо се тиме, да додирнемо још само једну узгредност изражену у питању: Како је постала адреса мањине, коју су у Скупштини бранили само седморица опозиционара, а прихватила је и у целини објавила савремена опозициона штампа. То наводимо доле у примедби.:

Но питање о промени Устава, сем овога што је о њему било у адреси мањине, имало је у овој Скупштини и свој нарочити дан. О њему се особено говорило, и дошло је до нарочите изјаве владине, 18. априла т. г.

Било“ с тога, што је питање о промени Устава избачено на претрес кроз адресу мањине; било што је влада желела да буде упитана, да би се јавно и дефинитивно изјаснила; било да је опозиција желела да владу у неприлику доведе — тек на четири дана после усвајања адресе, јављају се, 14. априла, две интерпелације, управљене на владу, које су садржавале крупно питање: хоће ли влада приступити промени Устава» И док је питање опозиције било прецизно и у смислу промене, дотле је интерпелација, која је никла из средине већине, у тачци 3, већ унапред повлађивала негативан одговор од стране владе: „А ако влада, вели се у интерпелацији већине, никако не намерава у овом времену промену Устава извршити, то који су јој разлози, на основу којих одступа од свога програма.“

На одговор се није дуго чекало. После даља четири дана (18. априла) Председник Министарства излази пред Скупштину са изјавом, која није ни мало двосмислена :

„Да бих што пре дошао крају — говораше Председник Министарства М. Гарашанин — и обележио гледиште владе, ја ћу одмах изјавити: да влада у овом времену не намерава извршити промену Устава.“ Одређеност овога почетка разрешава нас од дужности да се устављамо на остали део његов. Једнодушност целе Напредне Странке у овом погледу била је само још више истакнута, кад је првопотписани на интерпелацији, коју су владини пријатељи поднели, Милош Л. Глишић прошлогодишњи председник Скупштине,

! Писац адресе мањине из 1885. године, писац је овог дела, тада професор у Нишу. Велизар Кундовић, посланик лознички, дошао је у последњем тренутку писцу ових редова и зажелео да он напише адресу за скупштинску мањину. Писац се одмах одазвао жељи свог пријатеља Кундовића и приступило се изради нацрта. Држећи се реда мисли како су оне у престоној беседи текле, писац је на листовима писао, а Кундовић је одмах преписивао готове листове. Хитња је била велика, пошто је још то после подне, кад је већина одборска довршавала свој нацрт, члан мањине у одбору требао да изнесе и свој пројект. Кундовић му је исти, како је у стану писца ових редова постао, однео и предао. Чим га је представник мањине у одбору ивнео, већина одборска га је одмах одбила, изнев разлог да је задоцњен, пошто су бајаги већања свршена. Како је, даље Кундовић ипак успео, да нацрт адресе мањине у Скупштини објави, казали смо напред.

Пол. Ист. Србије 18