Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

СЕДАМ ГОДИНА ВЛАДАВИНЕ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ | 951

Бугари, који су се сад налазили између две ватре, нису пропустили један покушај, који је, можда, скривао у себи кључ срећног решења тако опасно запете ситуације, али који је се разбио о савете Министра спољних послова у Нишу. Бугарски кнез послао је био свога Министра Грекова са нарочитом мисијом у Ниш, где би он имао да српском владаоцу поднесе извесне предлоге са бугарске стране. Али. Греков не буде ни примљен и врати сес, понижењем у Бугарску. Тиме је прекинут и последњи конац, 0' коме је висила судба многих и многих питања, која су, ускоро за | тим, брзином једне катастрофе ишли на сусрет своме фаталном решењу.

Као што смо мало час казали: војска је српска већ била на српско-бугарској граници. На великом простору од ушћа Тимока, до близу тромеђе у врањском округу, Србија је имала испод 40.000 бораца. И ако је Србија далеко старија држава од Бугарске, њена нова војна организација, па и војска, која је из ње за непуне три године произашла, била је млађа од бугарске војске, која је била одмах по ослобођењу творевина руских опробаних војничких начела и официра. Слаба страна бугарске војске лежала је сада у томе, што су из ње отишли руски официри, а остали млади бутарски. Али то није могло да намери недостатке на нашој страни. Српска војска налазила се у оном најгорем прелазном стадијуму између два система. Народна војска беше тако рећи напуштена, у јесен 1883 и разоружана. Услед буне тимочке, народна војска не само што не беше“ извор снаге, већ беше краљу и напредња-. цима зазорна а у њој беху још у пуној снази наши у трогодишњим . српско-турскмим ратовима прекаљени војници. Ту беше број, ту беше и главна сила Србије. Залуду наша тако звана активна војска, стални кадар и резерва, са свима особинама модерне војске, кад она бејаше још и млада и малобројна. А њој је предстојао један нападни рат, у пределима врлетним, против народа, који је — у једном важном психолошком моменту, када беше кренуо на уједињење, — имао да брани не само тај покушај за уједињењем, већ и своју егзистенцију. Расположења су била само погоршана, што је нападач био сродник и сусед, или како се онда говораше „брат“, ма да се има приметити: да пусти и размажени Бугари слабо дотле, а још мање од тада, хоћаху водити рачуна и о суседству и о братству. Али, при свем том, неко је овде ваљао да буде паметнији, и та је корисна улога у првом реду пристојала ондашњој српској дипломацији, не ради Бугара, но ради наси наших интереса. Ми смо казали и за што; а догађаји ће показати да су сви они, који су били другог мишљења но краљ Милан и Српска влада, имали право.

Али влада је тадашње догађаје била и сувише и нагло накренула на једну страну. Ми смо далеко од тога да јој одричемо патриотизам и добру вољу! Нико од ње није био радији успеху, и нико од нас не би се више радовао, да је тај успех доиста и дошао. Али успеси, нарочито војнички, не зависе ни од самог