Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

289 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

патриотизма, као ни од добре воље. Они су производ многих претходних рачуна, обзира и оцена. Ми нећемо тадашњој влади одрећи, поред патриотизма, ни то, др је и она имала некога, па и озбиљна рачуна, који је узела у своје комбинације и своје намере. Али ти су рачуни, мора бити, стојали на слабој подлози; а у првом реду на двострукој погрешци, од којих је прва била „потцењивање противника, а друга прецењивање себе. Јевтина победа, блака слава, то је занело све главе, и повукло на опасну низбрдицу. У ту је погрешку још више и брже могла упасти странка, која је свој досадашњи живот и рад обележила само “борбом и низом неуспеха и недаћа. Сад је се она, са Краљем Ми· ланом заједно надала да све то поправи једним ударом, једним · успехом, који је изгледао теко лак, тако јевтин. Поред тих _ субјективних момената, дошла су саблажњива закулисна искушења, = која су потицала из срачуњених симпатија, које је од пет година | овамо Аустро-Угарска указивала српској политици. Како би могле || "те симпатије изостати сад, кад Србија свом силом својом гура на х бугарски Исток, а оставља за леђима српски Запад» Није ли ну тајној конвенцији од 1881. предвиђен случај проширења Србије

на исток и пуна протекцеја аустро-угарска за тај случај> Време ће боље открити закулисну улогу Аустро-Угарске у овом добу, која је могла симулирати и саветодавца умерености. Али је она знала, да се по Бугарској бије и Русија, њен творац и протектор. Но оставимо ова још необјашњена факта, која тако стрче у целокупној политици Србије онога доба и имају на њу тако фаталан утицај; само стање ствари било је онда тако наопако положено, да је свом тежином гурало на ту страну, куда се већ пошло, И у томе и јесте величина једног духа, да устави варљиви и опасни ток ствари и скрене га у бољем правцу, Али се тај дух није онда нашао на пресудном месту, ни на престолу, ни у влади; а савети давати у смислу супротном целокупној политици владе, беху игнорисани. Опет понављамо: јевтина победа, олака слава, занела је све, и нико није ни мислио, да се чему бољем досети, ни да се од чега горег-побоји!-За педесет дана, почев од 9. септембра па до 31. октобра, сваки је дан помицао и људе и ствари оној опасној тачци прелома, одакле се чини последњи скок. На граници су стајале војске са запетим пушкама и још је недостајала она последња реч: објава рата.

Она је и следовала од стране Србије Бугарској. То је било 2, новембра 1885. Војска Српска улазила је у две борбе: у зиму и у рат. М то показује да је се мислило брзо свршити, разуме се победом, чији би се сјај славио у престоници бугарској, Софији, којој су концентрично управљене све операције...

Објава рата следовала је краљевом прокламацијом од 2. нов. у којој се, између осталога, наводило:

„Веран традицијама политике Обреновића, за одбрану узвишених интереса отаџбине, уз припомоћ вернога представништва драгога ми народа, предузео сам све нужне мере, изазване од стране