Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

288 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

љица, већ као. мајка — и добра Српкиња, која пати као и ви сви (прва пола ове реченице, као и цело писмо је на француском, а друга пола реченице је исписана српски). У писму се каже, да је у исто време позват и Пиропанац; а у другом писму се накнадио јавља Ристићу, да су позвати и г. г. Радивоје и Новаковић.

Јов. Ристић, Рад. Милојковић, М. Пироћанац и Ст. Новаковић, били су дакле посвећени у тешкоће момента. Њима су постављена конкретна питања, и они су дали и свој заједнички писмен одговор на то: Може ли се наставити рат са Бугарском »

Тај одговор, који су они назвали „аде — шетоше“ датиран је четири дана доцније: 14. дек, 1885 год.

Мемоар је написао, после више саветовања, Ристић и доставио Ст. Новаковићу, да он за своју страну, назначи своје примедбе. Новаковић је то и учинио, али у незнатном делу, тако да је мемоар задржао целину мисли у свему, како је то Ристић поставио.

По самом гутору мемоара, може се знати, да је одговор на постављено питање у свима тачкама био негативан. Са свих могућих гледишта ценио се положај, и увек се дошло на исти закључак: да рат не треба продужавати.

Мемоар има два дела: |. који се односи на спољашње и ЋЕ на унутрашње моменте, који диктују овакав одговор. Тачка 4. дела |. гласи: „Ако би Бугарска од нас тражила ма какве жртве, наречито у земљишту или у новцу, претензије би се морале одбити, а Бугарској оставити да узме офанзиву, ако хоће“.

Даље се вели: ;3а Србију је потребно, да што пре закључи частан мир, а под часним миром разумемо мир без икаквих жртава“.

Још даље, у П. делу мемоара, вели се: „Само време може ове ране залечити, али се, међутим, морају тражити средства, којима ће се последице немилих догађаја ублажити“.

„По нашем мишљењу, у овом реду мисли, појављује се на првом месту потреба, да се прави мир и споља и изнутра,

„Под миром споља разумемо, да, руководећи се самосталном народном политиком, треба постићи изравнање са државама, са којима су наши односи запети (мисли се на Русију), што не прејудицира ни мало добрим одношајима, где они већ постоје (мисли се, с обзиром на досадашњу политику Краљеву, на Аустрију).

„Под миром унутра, разумемо успокојење и задовољење народа променом система у унутрашњој владавини.,.... _Сви политични људи у Србији мисле, да је време предати историји прелазни Устав од 1869. и да културни напретци у држави траже Устав, који би у себи садржавао потпуне- уставне гарантије,

„Завршујемо тиме, да је наше мишљење: како би свако друго поновно решење могло бујицу још већма раздражити и избити из граница редовног отицања,...“ Д

Мемоар је отправљен у Ниш. Однео га је Краљу сам председник Министарства М. Гарашанин. После тога, видимо да краљ Милан, који је и сам дошао у Београд, 94, дек. једним писмом

Ристићу потврђује тај пријем, и у исти мах изјављује: „Желећи да