Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

СЕДАМ ГОДИНА ВЛАДАВИНЕ НАПРЕДНЕ. СТРАНКЕ 289

се лично о појединим -питањима објасним, ја вас молим да будете тако добри к мени доћи сутра 25 ов. м. у 10 часова изјутра. На тај састанак позвао сам и г. г. Радивоја Милојковића, Пироћанца и Гарашанина“.

Догађаји су утврдили да дати савети нису промашили своје жељено дејство.

Рат је био окончан, остало је још да се и формално закључи мир.

Тога ради наименовани су изасланици. Но Србија је полагала на то: да место преговора буде неко треће, неутрално ; и да место Бугарске, као вазалне државе, преговоре води Турска као суверен. Обоје је примљено и преговори су вођени у Букурешту, Србија је полагала даље на то, да закључак мира не садржава ништа ни у погледу какве штете за Србију, ни какве користи за Бугарску. И ово је примљено. Овај је рат ипак санкционисао фактично сједињење Ист. Румелије Бугарској. Она је била задовољна тим

великим успехом. Отуда и њено пристајање на све горње услове,

који су до мира довели. М ако су преговори ишли доста споро, ипак је 20 фебруара. 1886 могао бити објављен Краљев указ, којим се активна војска и други позив демобилишу. То је био знак, да су преговори приведени крају.

Најпосле 5. марта 1886. Краљевом прокламацијом је објављен мир. „Објављујем моме драгоме народу, да је између Србије и кнежевине Бугарске повраћено стање мира. Данас су у Букурешту измењене ратификације уговора мира између пуномоћника нашег и царско-отоманског пуномоћника, као с представником сувереног двора кнежевине Бугарске“.

После десет дана, 15. марта, објављен је указ: да се војска, указом од 9. септембра стављена у ванредно стање, повраћа у редовно стање. Краљу Милану, који је са својега страха од народне војске, и цео успех овога рата упропастио што се није смео ре-

шити да се одмах мобилише и сва народна војска, већ је то учи-_ -

њено кад је рат био свршен — Краљу Милану било је још само до тога: да што пре види, да мобилисани делови народне војске положе оружје, те да се што пре нађу празних шака. Удешено је тако, да сви батаљони, у повратку прођу кроз Ниш, Ту, у граду, бацано је оружје на гомиле. Краљ“ Милан, у своме страху, да се опет што не деси, као оно 1888, лично је излазио и присуствовао овом разоружању. Како бедан и жалостан однос између Владаоца коме је импутирана негда велика мисија, и Народа, чијом се снагом и одушевљењем та мисија имала у дело привести |!

Све је се вратило у своја мирна станишта. Само су још многобројне болнице биле жалосни остатци и знаци једнога минулога и несрећног рата. _

Пол. Ист. Србије 1 19