Poslednje strofe

39

Док вам је срце било хладни камен, А речи Ваше само фраза гола: Љубав је моја припадала Вама.

Већ нема више страсти ко некада, И недира ме пламен Вашег ока; У души више не трепери нада, Ништавној срећи не оставља рока, Љубав што беше намењена Вама:

Завршили се моји дивни снови

И нестало је илузија, маште, Наступа мирно један живот нови Не желим више такве среће таште: Е'о љубав што је припадала Вама. Шабац 916, год.

Враћање

Ноћас је васкрсла болна љубав моја, У души где су ћутали сви гласи;

И опет нигде за мене покоја

Тај зрак у души никад се не гаси. Ноћас је васкрсла силна љубав моја.

И опет жудим, опет чезнем.... желим, Бледим, задрхтим пред именом твојим; Хтела бих тако: једним гестом смелим Да зграбим живот. Колико те волим ! јер опет силно жудим, чезнем, желим.

Љубави, зашто до врхунца среће Никад не идеш, кад већ. до дубине Нај већег бола силазиш, што неће Зрак твој да сија до врхунца среће 2 Па тамо нека за свагда умине ! Шабац 922.