Poslednje strofe

40

Зиргептит бопшт

Не спава ми се...... машта се искрада, И ковитла ми немир у грудима; Притајила се осећања, мада

Уздеће душа божанским сновима...... Не спава ми се..... машта се прикрада.

Мада мном бди онај поглед чедан, Пеглед пун срца у дубоком оку

Сав плам и љупкост за тренутак један Разли се њиме, док тугу дубоку Дубина црних зена сакриваше.

Вечери многе докле су небесна, Пространства дремала укочена мразом, С њиме сам ишла била сам евесна Да љубав самном иде истом стазом Вечери оних кад је био самном.

Он је стајао, он, то драго моје,

ћ ја крај њега с предубоком тугом:

Замрлих мисли, осећања које

Ми нисмо могли рећи једно другом, Док стисак руке не откри нам тајну

И можда више нећу осетити,

Сву светлост дана варљивог пролећа! На дну мог срца љубав неће снити Природу, њега и бокоре цвећа

И разигнеција ће наступити.

Одвели ми га у сезерне магле, Бог зна ка које незнане обале; Ноћу и дању мисли тамо нагле И тубе она поља, небо, вале, Где он борави, он то драго моје. Чачак 916. год. ,

ере лаарлилвечинннла ен