Poslednje strofe
60
У срце се зари и прожма га весма.
Незнам да л' све ово тек стихови даше,
Али ево крвљу напуњене чаше. | Рањеног ми срца.
Шабац 922 год.
•
Најтежи час. Г-ђи Ружи Димитријевић
Људи, не сита, сита сам их већ
Нек занеми једном сваки њихов глас
Да не чујем више никад људску реч
За мене тад је мој најтежи час
Јер никад о никад па да живим довек, Да не чујзм више мрску реч ми човек!
Проболи су ме горе него Христа, Жаоке њине још свеже по мени; И љубав моја девичански чиста, Одбегла ми је за увек — без сени Никад о никад па да живим довек
Да не чујем више мрску реч ми човекј
Скинули су моје Небо Идеала
И спустили га под ноге да газе, Најсветије ми и хиљаду зала
Расуше где су цветне моје стазе Никад о никад, па да живим довек
Да не чујем више мрску реч ми човек!
Њихове части ја никад не желим!
То су досадне мушице што зује! Презрела сам их са поносом велим, Све да бих чула векове што хује, Никад о никад, па да живим довек
Да не чујем више мрску реч “ми човек!