Poslednje strofe

161

Препуна чаша преливена жучи | Најлепша младост до капи испија,

А тајна непознатог вечно мучи

Мржња спрам људи дух ми обавија! Никад о никад па да живим довек

Да не чујем више мрску реч ми човек! Шабан 1917.

СКЕПТИЧКА ПЕСМА Ксенији.

Срећа ме моја увек скупо стаје

Њен сваки тренут ја болима својим Искупљујем али док ми биће траје Бол несме плакат и уснама мојим. Недам да ми човек викад сузу згледг. Да не би у мени жену упознао;

Па нек нас ломи јад несрећа беда

Ти срце моје несмеш рећи јао.

Многе ситне душе знам да ће ми тада Прићи са својим утехама лажним Док им злурадост ниском душом влада Суза ће бити у очима влажним.

Зар да верујем пријатељи верни2 Празне су мени давно ваше речи, Оне ми зледе мој бол неизмерни!

јер њега нико не може да лечи!

Све само никад они да ме желе. Одвећ сам много патила од људи; Познали смо се,'не желим ни хвале:

Светина нема, нилата, осим ћуди! Шабац 1918,

ЗРГЕЕМ Великом песнику С. Панд Дуго у ноћи страдала ми душа, .

Над невидљивим одром илузија Умрлих онда кад и љубав моја,

/