Povlačenje srpske vojske ka primorju i osnivanje "intendantske baze" u Draču i Skadru

132

Вредно је овом приликом истаћи једну врло ретку и ванредну заслугу коју је, према својој моћи, стекао у интендантској служби резервни поручник г. Љубомир А. Ненадовић са својом пекарском четом, која је била изван састава дивизиских и армиских установа, и то баш у тренутцима очајног повлачења оперативне војске ка Приморју: војно Министарство је ваљда почетком септембра 1915. формирало једну засебну пекарску чету са 4 гарнитуре Годелових покретних пећи и ставио је под команду овог веома окретног и савес: вог официра; формирало ју је због исхране истакнутих одреда на Власини и околини Лесковца, те после успешног дејствовања у Владичином хану око 15 дана, у Лесковцу око дваестину дана и у Куршумлији 5 дана, видимо је у пуном јеку рада у Пећи од 11—14. ХГ. Из Пећи тај официр превлачи са четом своје тешке и неспретне пећи преко Жљеба, носећи их десетину километара и на рукама да би од !. до 18. ХП. успешно радила у Подгорици. После 4 дана она већ отпочиње најснажнију производњу хлеба чак у Љешу и врши је до 10. 1. 1916. свима трупама које су биваковале у љешкој околини или туда пролазиле за Драч. Најпосле уступа, по наређењу, две гарнитуре пећи Дринској дивизији ЏП. позива, а са остатком провлачи се преко морских отока и бучне реке Маће и доспева у Драч, < одатле на Крф. Ово је једина пекарска чета која је високо ценила своју улогу у Црногорско-арбанским гудурама и која је са својом веома неспретном опремом упоредо са војском савладала све теренске тешкоће и до краја истрајала на своме хуманом послу, пружајући малаксалим војницима ма и залогај чиста и укусна хлеба. Овај јединствени пример хуманог пожртвовања једне снабдевалачке шаке људи у тренутцима, кад је отишта себичност била на врхунцу својег изражаја, не