Pozorište

друштву, де је била и удовица, ФилозоФ се | загледа, љуто се загледа, Удовица опази: „овог сам шмокљана уловила!“ помисли у себи. Научењак; звао се Ринијери, гледајући свакојако да се приближи, подмити слушкињу удовичину и ова донесе својој тоспи једно писмо пуно очајног привкли-

Југ Богдан (иза кратке борбе) Диж'те војску српски соколови, Пер'те образ, чувајте огњиште, Овако се већ не може више! — Слава српска Србом додијала, Вукашина јадом надојила Крвном руком туђу круну граби. "0 рођеном се браћом завадио Па помоћи у туђинству пита, — бкупа помоћ, стала га је главе Ал његови греси остадоше нама Да их покајемо, (Цару :) Лауша си, царе, срећно победио, Београд си Србом с нова освојио, Са мачем ви нове земље привредно, Ал та дуга борба осили Мурата, Братинска неслога оснажи небрата, Те се бесно маша за огњиште српско, Неслога му наша силан спрежник беше Ђурађ Кастриота Босном поноситом Братску крвцу ироли за Мурата бесног, Божја правда шћаше ла Србин победи; Јест победи ал га јоште не застрати , Још османска снага вломивена није! Ордије му нове са Једрене спете, Те се бесно машта за врпску слободу, Хоће данак, хоће — гром и пакао! вако се већ неможе више! Дизгте војску српски соколови, Пер'те образ, браните отњиште, | Неслога нам славу потамнела, Слота Ће је васкренути е нова, | Један пут је Оеман на Косову | Окубио крвљу гозбу сриску, |

њања. Удовица се насмеје: „видиш ли,“ рече слушкињи, „како се том ученом господину растопи сва висока мудрост поред моје лепоте, Ал' ја ћу да га намајсторим: иди па му кажи, да ја за њим још већма, тинем, нег он за мном, гледаћу свакојако да се састанемо,“ у

(Наставиће се.)

(Наставак.)

Још један пут па ће пропанути, Слава српска с нова засијати, Бошко Хвала т, бабо, на оваке речи, Цар. Хвала т' кнеже; свака ти је речца У царевом одјекнула срцу. Уз Оемана Србом мира нема —

| Шћах се мирит, он погтази веру,

Невернику вера је играчка

да обману оног ком је света,

Неверник је зао сусед свуда,

длог суседа одгонити ваља,

Један бојак још добијмо децо,

Вратили емо што је наше било,

Наша ерчба в нама ће се бити

Злог суседа хоће одгонити, (Окренув се стражи)

Нек уведу посланике турске!

(Стража уводи два Турчина) |.

Цар Мурат је много заискао ,

Све да ј мање, дати нам се неће:

Крв да « лије тако збори веће,

Кажте вашем унђару падиши:

Што неслога србинова, даде,

Слога, ерпека хоће му узети.

Међу нама мира више нема!

Оли Мурат, ол' ће Лазар пасти,

да два цара овде места нема! (Посланици издазе,)

А сад децо свак пред своју војску,

Сунце зађе; кад се сутра дигне,

Оеветнике ваља да огреје,

Осветнике злим суседом — Турком.