Pozorište

Кнез Михаило. (јајно небо пуно ведре наде. дар ћеш једном завијал“ нам стално; | Из грехова минулих колена дар ће једном изчезнути клетва, Тешка клетва кроз векове траје, Тешка мука јоште не престаје, Ко Ће главу са земље дигнути Кад му тело укочено стоји» Српеко племе тело растурено, Тешко да се е душом грлит' може: Удови су оруђа нејака У туђинекој руци — —

(Улази духовник.) А ја један међу свима хоћу Да искупим рукама нејаким Што векови раставише силног! Таште жеље за сујетне душе! Владаоцу дани су бројани, А народи вековима живе! Ко ће с веком да у борбу летиз2! Духовник.

Који за дан дело века ствара,

Кнез Михаило. Мелентије, стара елуго божја! дар и ти се твога сећаш кнеза 2

ЛДуховник.

Ко се Срба већал" не престаје, Тог се радо сваки Србин сећа, Ти ви Србом, драги господару, Једним махом заденуо крила Долетише из даљних крејева, Да ти братску своју пруже руку, Да ти српско своје нуде срце.

(Махне руком. Отвоја се застор и излазе Срби свију | племена.)

Ево, кнеже, чеда једне мајке

Растурена по голему свету. Што насиље негда равтурило, || Твоја љубав њу « нова,

Њихна снага, твоја ј снага кнеже! Војвођанин.

Од два века силом одвајани,

Ни за часак одвојени нисмо,

„У туђини живот боравећи

Чували емо, бранили емо своје,

Од Будима па до Сланкамена

Крвним трагом гонили смо Турке, Што смо слогом нашом сачували, Што смо снагом нашом привредили, То је српско, а ти Србом глава, А што од сад ваља очувати, ( тобом ћемо да чувамо, кнеже; А што ваља Србом освојити, (6 тобом ћемо освојити, кнеже! Рват. Са Србима Рват од вајкада Своју судбу делио је братски, (рећу врпску у рукама држиш Па и наше буди чувар, кнеже! Бугарин. Кад се корен у здравици храни Дрво цело с нова ће да расте, Ти ви Србом корен сачувао, На све стране проклијало шибље: Дај да с тобом гору негујемо, Мајку земљу с њом да закрилимо, Херцеговац. Херцетова земља посестрима, Уза браћу стојада, је вјерно; Кроз мрак густи вековнога ропетва Наши мачи сијали су свјетло, Нашег мача ти ви рука, зенеже, Куд потегнеш там ће крвно пасти, Албанезан. На високим Дечанима Бео мрамор јоште светли; Жива срца закриљује, Српеку наду оживљује. Дечани су постојбина твоја, А дти нада наших срца живих, Бошњак (Турчин.) Из недра нас братинскога Туђа вјера силно трже, Ал нас гласи матерински Из ена дугог пробудише, Да очува домовину драгу Бошњак своје најдражије даде, Пророку се народ поклонио, А за род је евоју крвцу лио, · Род је ближи и од вере Ти му кнеже веру храни, Он ће сродан да те брани,

(Наставиће се.)

на 5

ха