Pozorište

=

227

И

Леонтас. Ако

(ин ти падне, жртва бледој смрти» Неда (уплашено).

Ти си свиреп. Леонтас.

Ко ће онда, слушај; ко ће Онда мајци ране дубоке лечити,

Неда (хладно.) Мој муж.

Не ће!

Леонтас.

Неда. Не ће» Леонтас, Онај који рани, Не рани да лечи,

| Неда. | Муж да рани жену2 | Шта булазниш! Отац да умори дете» | Леонтас (љутито.)

Нит ти имаш мужа, нит ти дете има | Оца, . | Неда. | Шта говориш, несрећниче, Где је | Тим ужасвним речма скривено знамење 2

Леонтас (тужно). До мало ћеш сузним гледати га оком. Ако твоје срце црни глав што новим И раздере, знај да пријатељ опремне "И завоје нови, а и оклоп спрема | Да га изненадни удар не обори Црној земљи. Јална Недо, разабери, Какве замке твоји потмули душмани Опремише, да ти (Наставиће се.)

МО УЉИИАЛА АДАМА ЈА н---–=-

Ој

= иста

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Мамица“, „Локот“.) Ова два комада приказана су у недељу 9. априла.

Мамица је овде управо „ташта“ или пуница, која хоће да господари. У нашем народу, истина, несу пунипе него свекрве на гласу, јер се млала обично одводи, па зато се и зове невеста, то јест која неје јопт одведена; али има и противних примера, и то не само у становништву варошком, где су прилике и услови за живот у свих народа мање више једни на лруге налик, него и на селу. Тако се на-пример у Прној гори човек, који уђе жени у кућу, зове „уљез.“ Али овде и неје питање толико о опакој пуници, колико о сукобу између старијег и млађег нараштаја, кад старији, или по патријархалном обичају или по неком свом искуству, хоће да тираните млађега, не водећи рачуна о личној слободи другога. По томе овај комад одговара и нашим потребама, јер су прилике у животу еуседнот нам народа налик на наше, па које с тога, а које што је вешто написан и удешен за глумионицу, што је пун живота, досетке и хумора, вешта, заплета, лепих карактера и ситуација, и дивна еФекта: за то је преведен и посрбљен, а не као што „Ноп“ (речима: „тако треба освајати народности !“) мисли, да је нама мађарска књижевност као неки спроводник културе: јер ми из свих књижевности бирамо оно, што је по себи лепо и добро, и што нам треба.

Предетава је била једна од најбољих ове сезоне. Играло се с вољом и вешто. Маринковићка изнела

нам је красно на углед различне моменте „мамичина“ карактера: и као неке врсте женскога Ментора, кад лаје „добре савете,“ и као одветнице. кад се парничи, и као властољубиве себезналице кад попушта. К. Савићева, као Анка, била је такођер изврена. У њезиној игри тога вечера опазисмо знатан напредак. Подужи монолог њезин не само да неје био монотон, него у њему беше јасно обележено шта се збива у анкиној души, како различ| ним променама гласа тако и потребном мимиком. И послушност материне мазе, љубав к мужу, љубоморетво, стрепња де неизгуби љубљенот друга, и помирење, беху добро изражени. Л. Хаџићева, као Милица, била је добра; желели бисмо само да јен унутрашња, душевна страна гдешто јаче искочила. Мита и Светозар (Брани и Недељковић) надметаху се у вештој игри; похвална је и финоћа светозарова; Мита пак требало би у неким моментима да је мало умеренији, јер он се за љубав својој жени уздржава, колико више може, да не поквари с пунипом до крајње невоље, а то му, при његову мало хумористичном карактеру, неје ни тешко. Зорићу _ (адвокат Ружић) врло добро иду од руке таке кру- | те улоге, а Рашић. као Скочић, беше овог пута особито Фини, што му елужи на похвалу, јер је схватио важност ове занимљиве фигуре, која је опет песнику врло добро испала, за руком.

Представа „Локот“ у свему је испала боље но први пут, али Племенчић, на жалост, не беше још са свим при гласу. Б.

Издаје управа српског народног позоришта.