Pozorište

а о

320

ње не подноси, као никоје друго, једнолика падгња и растења гласд; говор, ма и једрији, мора се прелијевати по потреби, а пе, на примјер, да се оштри на првој или другој словци, а на крају сваке ставке да се ломи и куњи неприродним Елонутком, Знамо то сви, паза тоси братски у памет и дозивљемо добру декламацију, јак огранак на стаблу глумачке вјештине

Напокон се огласи у понедељак 31, јула последња представа, шилерова „Марија Стјуартова,“ жалосна игра у 5 чинова, неким преведена за новосадску позорницу. Узмемо ли гороставни преплет ове драме, те силно богатетво шилерове маште, којим је нацртао поједине значаје, свако ће од нав признати, да се хоће те како врених сила за представу њену. Па као да нам хтедоше сузбити, уништити свањи и мајушни кар и приговорчић, што та доеде гдје гдје позабиљежисмо, тако се нађоше у прекравној слози глумице и глумци, нобиоци главнијих одиста тешких улога, да је било — милиње мотрити им сваке хвале достојну умјетничку игру. Али није, не бијаше ваљда до еузбоја, већ као да се договорише, отештати нам скори дан растанка, тако нас хтијаху занијети, узхитити вељим заносом умјетничке душе — за цијеле игре,

Ј. Маринковићка (Јелисавета) бјеше проучила до дна своју мучну задаћу, а рјешила ју је онако, како смо то од њечути и виђети викли, Први пут прими на се Марију Стјуартову К, Савићева, па ју предочи живим, племенитим чувством, а кад и кад узнесе нас у бајне вивине пјесникове крилатице - маште жарким узпламајем, те нигдје не могосмо назријети Катице Сави– ћеве, већ удивом позирасмо на чаробну влику Маре Стјуартове, Сваки лив мученичке душе њезине будијаше тронутљив покрет у нама, а милозбор овога јој пута танки, и црте лица бевједовите одјекиваху у нашој груди једрим кликом веље хвале, Вјерна јој пратилицда Ана Кенедијева (Ј. Поповићева) сва бијаше на свом мјесту као

сваки пут, Телечки (Лестер) знадијаше усколебати нам душу силним умљем духо-

| вите игре а говорењем му, особито при ву-

кобу 6 Борлијем пред краљицом, па твор и збор у петом чину скоро да надерили захтјев и најстрожијега суда. Слава ти Лазо Тедечки! Недељковић (Мортимер) не штедијашше ни пажње, ни воље, да своју лијепу улогу достојно и рјеши, па за цијело да је данас задовољан он колико и ми. 80рић (Шруебери) још боље утврди дојакошњи глумачки свој глаб помним приказивањем свога значаја, а и Суботић (Борли) не хтијаше заостати, До краја се изведоше похвално и остале улоге, па тев касна, по све касна ноћ а санка злобна моћ могаше нас притахирити покојем блажена мука,

'И тако нас ево плавцем на обали огледавши осамнаест оточића бујних и зеле-

них сред велике струје умјетничвеога на- ·

роднога живота — овамнаест предетава српске народне тлумишне дружине окријепише нав крјепком надом у бољу будућност, засладив нам дане богатим ужитком, отвдрив нам ерца за све што је лијепо и краено, разблажив душу нашу и узхитив чуввтво наше свевиљем расна умјећа,

Кад друге није, а ти путуј драга дружино; путуј широм српетва здраво и весело! Казуј ивкушану, измучену роду, казуј му што је добро и лијепо, што зло и нелијепо, казуј му дане туге и невоље, ка– зуј му дане славе и слободе, да разбере једно од другога, па покрочи стазом бољка и напретка свога!

Хвала ти, А. Хаџићу, штовани прегаоче, хвала ти на мару, хвала ти на дару, којим нас обдари: твој ће ум, твоја ће рука благословно и на даље пословати на корист, на дику свему југу. Чувао те Бор!

Хвала ти, красна кито умјетника ! Хвала ти по ето пута што нав овако позабави, што нам толико намаче миљка и свакога ужитка. Сретно путуј и опет нам амо у род дођи! М,..... ОВ.

Издаје управа српског народног позоришта,

1)

Српска народна задружна штампарија у Новоне Саду 1872.