Pozorište
Кујунџић (меће руку на мач.)
Јунаке моје, им'овину, крв, да, господара мога Ивана!
Надан (за себе.) Што стаде већ» — И стадо реци још, И себе вамот, вођу воловом!
Милић (меће руку на мач,)
да српску слогу, за твој, Иво, глас, На мачу срце евоје пресећ"ћу !
Надан (на страни.) Хајд и ти гови говедару, хајд ! Ликовић (неће ге на мач.)
И моја рука иде за ерцем, Кад речем: Иво, ево клетве на!
Мали отпочинак.
Иво. Је ж сваки ту, је л сваки ту ми бин: Да чекам још» — Приступи, синовче ! Приступи, ил одетупи за навек!
Јован Капетан.
И моје срце разум надјача, Буде ли зло, шат буде патило!
Иво,
дадовољен сам, хвала јунаци! (Клекне и дигне руке небу.)
Ох, теби хвала, клетве чувару,
Што допусти, да вероват још смем
На твоју снагу, на промис о твој ! (Устајући), Још мало, синци, останите још
Јот једну само пријатељску реч!
Казив'о сам вам, како изабрах,
Обилазећи јадном досетком
Судбине кивне изненадни глиб, Младожењу у светле сватове,
На максимово место, Милоша,
(Ни бригеша.) У недељу 10. децембра прикази-
по талијанском прерадио К. Трисковић.
Нона Пурило зове се главна особа овог шаљивог позоришног дела 'Трисковићевог. То је један старац слабог памтења, који приватизира, ваљда, и што је стекао доста, да може бити без рада. Бар тако се. нама виђаше из његова говора и понашања. Па како је тај човек безповлен, то је његовом синовцу Бови Пурилу лако, да га заинтересује за
5 упадко “ма
извире ен "СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,
ван је нов комад: „Ни бригеша“ лакрдија у 2 чина,
Од колевке већ побру сина мог; Не познају их још у Млецима, Алт нек их знаде Венеција сва, Разазнати им нико не може Опчинљивост једноликости те, Шри којој се и родитељска свест, Не познав лица, каткад ремети, Па дајте мени веру, господо, На овај мач, на своју заклетву, Да нико не ће тајне издати Латинима у намишљају злу!
Јован Капетан.
Срамота би се било заклети
Јунаку врпском на ту твоју реч! дар није доста вере у нама2
Међу нама зар има рђе те
| И без клетве што (0' тајну издо ту» Ал ако ти је то баш у бризи Заклећемо на крст момчадију!
Иво.
И амин тако! Амин синовче! Привдони чело, златна ти је реч!
(Док Иво грли синовца и остале теши и мири говори.)
Надан (за себе.)
Изљубите се тако, браћо, сви!
На сваку пеовку, клетву од јутрос, На сваки поруг један пољубац! Не штедите страхоте заклетв , Јер Надан не ће злата штедити, Да пошље Дужду свог главоношу Ал ко је то, што тамо долази 2
| Је л Максим тог Јест, Маквим заиста ! Па вееника још тражим вернијег2 Ал ево га! Па како брза, гле!
Ох, брзо само, посланиче мој, Говпода те се начекаше већ!
Ћ (Наставиће се.) |
| своје нослове, тим лакше, што ве људи за туђе ствари интересују и онда, кадимају пуне руке сво| јих послова. Равуме се да је цела ствар, која за| нима младога Пурила та, како ће да се ожени са својом љубавницом, коју су неке узгредне околности удалиле од њега. То је кћи једнога „грунташа“, ћурковића, који је у завади са својим бра– | том од стрица, Симом ћурковићем. Млади Пурило | је као адвокат, пуномоћник симине парнице, и то
| је доста, да разгњеви на њ оца његове љубавнице.