Pozorište

сео ПОЗОРЕШ ва“

~ У НОВОМЕ 88 У УТОРАК 6. МАРТА 1873.

К 4 во Јђ БР в 5 оре"

<

УРЕЂУЈ КЕ А, ХАЏИЋ,

ИЗЛАЗИ ЧЕТИРИ ПУТА НА НЕДЕЉУ НА НО ТАБАКА. — Стоји ЗА нови сад 40, А НА СтРАНУ 60 нов

. МЕДЕЧНО. — ЗА ОГЛАСЕ

НАПЛАЋУЈЕ СЕ ОД ЈЕДНЕ ВРОТЕ 3 нов. и 30 3А ЖИГ ОВАБИ ПУТ,

ЉУБАВ НИЈЕ ШАЛА,

Шаљива игра у | радњи, по туђој мисли од А. Хаџића.

(Наставак.)

Милица (радосно, алиодлучно) Ја ћу гадакле видити и још једанпут се шњиме разговарати. 0Х, како ми бије срце, чисто хоће да ми пробије груди! Али шта вам се ја ту ужурбалаг Његов бистар ум и његова ватрена неограничена љубав учиниће еве, да нас избави из овог теснаца,

ПОЈАВА ПЕТА,

а али Славујевић (улази весело) и пређашња.

Златко. Једва једаред да сам опет тако сретан те вас могу видети. Али шта вам је,драга моја Милице» Ви сте нешто тужни! Шта еето десило »

Милица (покривајући лице рукама) длатко! Снаго моја !

Златко (узнемирено) Боже драги, шта вам је Ваша рука, ваш глас драће, Очи ваше, моје звездама овуто небо, пуне су суза! Шта ће свето да значи Та говорите, Милице, ако Бога знате! Ваша ме туга убија!

Милица. 0Х, Златко, ми се морамо а

Златко. Раетати 2

Милица. Тако је! Хоће да нас раставе, на веви раставе! Ми се од данас не смемо више састати, нити разговарати!

Златко. То.не може, то не сме бити, драга моја Милице! Ја ћу одмах с вашом матером говорити, (на, је увек тако добра била према мени! Ја ћу је молити, ја ћу је прекдињати; ја Ћу јој нашу љубав онако описати, као што у ерцима нашима пламти, па нам се мора смиловати,

Милица. Све је узалуд! Мати моја не зна шта је љубав! Она ми је већ изабрала младожењу и за осам дана, као што ми рече, биће ми пр-

Ох; Златко,

ХИ РА ВА ВИ У

стен, (У заносу) 0Х, Златко, настала су тешка времена за нас и ја те ево свечано питам, да ли ме ти исврено, истинито волиш 2 Златко. Како можеш тако што питати 2 Милица _ (у заносу) Право имаш! Грех би био да се о твојој љубави још сумњам! Свака твоја песма казује, да ти је срце пуно љубави ивер-

| новти према мени, (Јуначки.) Добро дакле ! Има на-

чина да се избавимо из ове беде и невоље, Златко. Изреци га само! Милица (одлучно) Да бегамо, Златко! Ми морамо бегати! Златко (уплаши се) Бегати, бегати>» Али куда» Милица. Све једно ма куд, само кад си ти ув мене! Бежмо одавде, бежмо од човека, Бог ми је мати изабрала за мужа и ког још ни по имену не познајем !

_ Златко (за себе.) Да мене сретна, ала ме воли! Ја сам јој све на свету! Па све то учинише моје песме! Ох, Бранко, Змај Јоване и ти, Јакшо, да сте благовловени, по сто пута благоесловени, што ме начинисте песником! Вама имам да захвалим на врећи овој!

Милица. Је си ли спреман

Златко, Те још како! Само ми се ипак чини, да би нам ваљало мало размислити.

Милица. Ко размишља, тај не воли искрено ! Од чега зазиреш 2 _

Златко. Помисли само, Милице, изнеће те на глас!

Милица. Шта ми је стало до тога! Зар не ћеш ти бити уз мене, сунце моје јарко, дико и

_ обрано моја дар ја не ћу бити на веки твоја 2

(Наставиће се.)