Pozorište

| |

Ф 5 Рајна 4. ТОДИНА 11. || || ј | | | || | | Са |

! е

Бр = _БРОЈ9, Тору ка о о

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

Излази СВАТЛА О ДАНУ ОВАКЕ ПРЕДСТАВЕ НА ПО ТАБАКА.

_ Столи за Нови Сад 40, А на стРАНУ 60 н. мескчно. — ПРЕТИЛАТА

си ШАЉЕ КОРНЕЛУ Јовановићу, КолИ СЕ ИЗ ЉУБАВИ ПРЕМА ПОЗОРИШТУ ПРИМИО ДА РАЗАШИЉЕ ОВАЈ ЛИСТ.

СВИРКА У ЈУЖНИХ СЛОВЕНА,

(Свршетак.)

Раздружење дакле племена словенскога и литавскога и равлавак словенских племена у садање њихове постојбине, две су међашне тачке у вре-

мену, када су у словенском пароду поникле русле. Осим свесловенскога имена „тусле“ — (да

како у сваком словенском наречју модификовано према језичним правилима тога наречја) — редао“, још је један свесловенски назив „тега“ по мњењу пишчеву сложеница од словенских музичких назива за гласове ге (ке) — га (што се у европској музици зову гласови 2--е). Од ове словенске речи потиче немачка реч „бејсе“, што тврди и Пољак Алберт Совински: „Бе гет де удејтен ту а раз (! аште олгете,“

Осим ових трију споменутих свесловенских назива за тудаљку има још свако словенско племе више специјалних за њу назива, који се развише од онда од када се Словенство разитило.

Примивши Немци од Словена ову врсту тудаљака, која се по два назива за тласове „те“„та“ зове „тега“, напеше на њу место двеју струна четири, те поједине струне не назваше по словенски ге, га, него свакој од њих даше свој назив: е-г-д-а, који, стопивши сеу једну реч, дадоше и самој гудаљци име егеда, како Словени прозваше те одметнице, преиначене гусле. Да су Мађари врло касно примили гудаљке, види се по томе, што су примили ту пвевропљену врсту тусала, а с њоме и име „ћеседи“.

Словени имају, како видесмо, не само непобитних доказа усвом језику о томе, да су тудаљке њихов пород, него и у томе, што њихови писмени споменици, први међу свима другима, спомињу гусле. То исто чине и други писмени споменици, који, писани од туђинада, говоре о Словевима. Писац помиње и ових и опих иовише: О

постајању тусала код Немаца прва вест, и то вемачка, потиче од године 1203.,:па, тле чуда! из предела око Лабе, која је баш онда била готово скроз и скроз“ словенска река. Па како је ова немачка вест красна према многим другима о словенским гуслама и гусларима, на пример кровика о цару византиском Маврикију од год. 599. Ту се, до душе, говори о некој тобожњој словенској „китари“, али да је та „китара“ једино гусле, доказује т, Кухач по каснијим вестима, које јасно кажу, да се гусле у грчким и латинским споменицима зову „китара“, „тимпанум“, „лира“, шта више неко их је по словенској речи „жића«“, назвао „схиза“. Сам арапски писац Ибн Фослан, путујући по еадањој Русији

_ почетком 10. века, виде гусле, чију варјачу (Зећа!-

казјеп) држи бубњем, али да се он у томе помео, то доказује писац.

Осим свега тога, кад би гусле биле арапски изум, нашло би се заиста у називима европским трагова првашњем арапском имену за њих, али то би залуд тражио, нашао их не би.

Али лако се види, да је од словенских гусала велик скок до садање немачке „бејје“ или романскога „моппа,“ Требало је дакле комбинаторном уму тражити, нема ли већ у самих Словена савршеније гудаљке од гусала. И збиља, то је „приморска тусла“ = „вијало“, отац виолине !“

Описавши ову троструну гудаљку, која је врло налик на виолину, али једноставнија, дакле старија, вели писац, да се сада употребљује само у Далмацији, особито па отоку Хвару, од куда сву најновије доба на ново населила и у хрватско приморје. Име јој је од гусала, које се по вијању по струнама зову вијало, Угодба. струна, није у квинтима. Та справа ве употребљује се уз пев, већ прати својим меким и тихим звуцима итру лако-