Pozorište

_ тету (беће). Од речи

,

А ВО А

ногих Далматинаца. Писац нам је укајдио две пгре; |

„Свочи горе“ и „По староградски “

Далматинца прати вијало и у најдаље крајеве света. Тако приповеда немачки писац Геза Бертер, да је једном видио на своје чудо у јужној Америци далматинску игру уз ове гусле, које су по ономе, што. он. 0. њима приповеда, биле вијало. ;

Онакво, какво је вијало сада, беше и пре 500 тод., а вести помињу, да га је било гију 10. веку; кад се о „виолини“ ни сањало није. Пре та је народ употребљавао много више без сумњену другим крајинама осим Далмације, али он та одмах занемари, чим опази, да су га туђинци попримили и туђинским та кројем окројили. То беху Талијанци, како показује ти талијанско име „виолино“, што као да је постало од речи „вијало“. Талијанци га предаше Французима, ови Немцима, који су већ од полапских Словена били упознали „вијало“' постаде у Несловена много варијација, од којих је једва „утдеје, немачки назив гудала. Ту реч налазимо већ у пе-

наш

ПОЗОРИШТЕ.

# (Народно позориште у Загребу.) Сардуову „Дору“ видесмо први пут 27 маја. То је била последња драматска представа ове позоришне сезоне. Већ смо пре негде споменули, како је францеска критика тај комад похвалила. „Веуце дез Чепх таопдез“, највише књижевно судиште, није довеле понајбољем драматику другога царства особито пријазно било. Биловов орган беше некако хладан према Сарду-у, који је својим драмама постао милијунашем. Сада сеп њему срцу омекшало, те признаје, да је у „Дори“ Сарду достигао сву вештину и врлину Димасову, а овамо се умео оканити мана писпа „Госпође с камелијама“ И заиста право је товорио „Веуце дез Аепх топдез“. „Дора“ је радња тенијална —- шта више „Дора“ је драма без прељуба, а по развитку нове европске драматике рекао бих човек готово, да друштво греши само против шесте заповести божије, премда има и много других грехова, „Дора“ је поврх тоја са свим пристојно рађена, те није политичка карикатура као „Рабата“. „Дора“ жигоше политичку шпионажу, а ухода је мађарска грофица Вереши. Опишимо у кратко, чин. У Ници смо у колу отмених (гостију. Ту) видимо авантуркињу шпањолску маркезу Рио-дарес (т. Славиков) удовицу генералску без имања. Имала је, до душе, 12,000 пушака, што их је продала Дон Карлосу, али франпеска, влада заплени оружје, те маркеза изгуби све. Уз њу стоји Ећи јој Дора (г; Ружићка); лепа; паметна, обожавана девојка,

сми Нибелунта, која је до краја допевана онако, како је сада читамо око двапаестоте године. Вијало је чиста словенска реч, док романској „ јолини“ бадава тражиш порекла романескота, | је доиста много времена требало, док је преко Талијанаца и Француза, или, допуштамо, можда и управо дошло к Немцима, те док му сеопде име равишло по народним песмама.

Иза крсташких ратова упозна западна Европа

вијало, кад су војске њезине Угарском и јужним

Оловенством путовале у Палестину. Истина, да писци њезини веле, да је оно дошло са истока, али зна се, да се још и сада зове чак и паша земља, истоком, а камо ли не онда. Незнање рађа погрешку. ·

Имаде нацрта и слика вијалових по Тврди из средњега века, да како често уз друго име; али писац доказује, да то друго није до вијало.

На свршетку нека је примећено, да једино ова мисао, коју је писац развео о словенском пореклу вудаљака, доводи у потпуни склад замршену до сад повесницу свирке, када товори о тудаљкама. нон.

али је нико не проси, јер нема новаца. Ту видимо неку митичну руску кнегињу Барјатинскову, која се бави само с парламентарним расправама, Ту видимо заступника Фаврола (г. Мандровић), човека умна, ваљана, а уз њега Андрију де Мориљака (т. Јовановић) богата поморца, који се заљубио у Дору, тајанствену мађарску грофицу Вереши (т. Собјеска), која нити је Мађарица нити грофица, а страсно љуби Андрију, ва тим романтичког пољског прогнаника Теклија (т. Бан), развратног румуњског ветрогоњу Отрамира (г. Ружић) и Фан дер Крафта (г. Милан) политичког атепта, без пуномоћи за свачију услугу, за сада у аустријској служби. Маркеза је у крајњој невољи, не може да плати својих дугова, Дора очајава. Фан дер Крафт наведе маркезу, да пише за министра записнике ив друштва. Долази Пољак да се прашта, и остави фотографију Дори. Мађарица, украде | фо тографију. Фаврол одвраћа Андрију од Доре,а Дора отера Страмира, који је жели узети за милосницу. Парламенал одбаци молбу Марвезину, да се издаје запљењено оружје. Андрија се не да одвратити, узме за жену Дору, која га љуби, која је пресретна на вељику жалост Фан дер Крафта, који је хтео Дору навести да буде ухода. Младенци хоће да путују. У то дође Мађарица и украде францеско-тадијански уговор из стола Андрије, који је постао дипломатом и шаље га Фан дер Крафту у писму Дорином, али без њезина знања. Дође Пољак, Не знајући да је Андрија узео Дору;'овриви девојку, да је ухода, да је аустријској поли=

а.