Pozorište

варљива девојко! Та за што сам је тако љубиог За што сење сада бојим > Око по ноћи појављује ми се она у белом руху, са расплетеном косом, па плаче и моли ме скопљеним рукама: „Убиј ме сутра, само ме пусти, да још данас живим“

као да су саме игле, па онда хоће готово да ме угуши, као оно задах отровних биљака..... „Та узмите ту свећу! Духови волију мрак, они бегају од светлости!“ — тако стоји у једној мо-

јој улози Дајте ми вина, јер сам већ ма-

Тад се миче цвеће по мојим грудима, па ме боде | лаксао, јер се бојим, стрепим и дрхћем!

—————ррвене————

(Паставиће се)

СРПОКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Милош Обилић), приказан је лицем на нову годину. Позната ова трагедија нашег многоваслужнога писца дра Ј. Суботића одиграна је добро, а на задовољство публике, која се није била искупила у таквом броју, као што би то заслужио и комад и поштовање према његовом писцу, па и игра наших глумаца. Нарочито су празни били први редоод седишта, на која се посадио био цео нараштај од младих тића соколића, па је уживао кад је гледао старе јунаке српске, а растуживао се, гледајући раздор и неслогу српску. Шат им то служило за опомену, да Србина само слога спасава, као што му је то написано и на грбу. Расположај младе узданице српске огледао се најбоље у призору кад Милош Мурату дође главе. Буран изазив Милоша јунака (Рајковића) беше одушка, за осећаје млада срца њихова. _—%. („Стари бака и његов син хусар,“

у 8 чина, од Ј. Сигетије, Ј. Ђорђевић пи Л. Илић.) Већ од дужег времена репризе „старога баке“ конзеквентно доносе са собом празнину клупа — само клупа, не целе куће, нарочито не у горњем јој спрату, — али су у толико сватда интересантне, што свака од њих донесе по коју новину у подели улога. И реприза, што је била па ботојавлење о. г. била је врло интересаштна, јер је са собом донела новине, и то врло важне новине, наиме нову Ленку и новога певца. Ленка је из досадашњих сигурних руку прешла у руке гуце Љ. Зорићеве. При таковом прелазу човек и нехотице долази до упоређивања, до пресуђивања, ла ли је улога новом поделом што доблла, или је може би“ ти ин што изгубила; но ми ћемо овде, од сваког упоређивања апстрахујући, узети ли Ленку тђце Љ. дорићеве, па ћемо пре свега признати да госпођица прва два услова за добру Ленку већ од природе у себи има, наиме: живот п јасно грђоце. (С памером овде тепамо(диминуишемо), јер — ма да хтедосмо апстраховати од сваког упоређивања, опет морамо рећи — да за сад само за нашу стару Ленку придржавамо „јасно грло.“) Та су два услова фундаменат, на коме вредна и даровита глумица може назидати лепун темељну зграду — џевчеву ћерку, а тђца Љ. дорићева као глумица без сваке је сумње даровита; то нам је још дететом више пута доказивала; а да је вредна, то ће доказати, ако све, што јој се повери и чега се лати, буде гледала, да све већма неком граду савршенства приводи. У тој нади јој ми за Ленку велимо, нек је проучава, нек се држи модела, који је код нас за Ленку створен — а створила га је њена претходница г. Ружићка — а нека богме мало и самосталнога томе дода, па ће зацело бити добра Ленка,

позоришна игра за пародно нозориште прерадили

као

што је у истом новина овог пута био је певац Букало. сирома одавна већ потуда од немила до педрага, ваљда се већ па то потуцање и ражљутио, па је немилостиво искалио срце на г. Јовановићу и хров пуне три разњеније му дао, да и једне речи проговори својим обичним природним гласом. Г. Јовановаћ је и најбоље сигурно сам увидпо, да би и по њега, а богме и по публику, најбоље било, да се није тако напрезао у стискивању вратних жила у произвађању гласа, који је својом промуклошћу најмање и приличио за певца, макар и постаријег. Иначе крегање, тести, мимика, па и маска одговарала је подоста улози. Џа ваљда ће се другом приликом и она прва околност дати затгладити. Још је овога нута било две новине, које су мањег замашаја. Хусара Лацка преузео је г. Марковић. Лацко баш није најактивнија особа у „старом баки,“ не ставља баш бог зна какве захтеве на репрезелталта. Г. Марковић је подобро шњиме на крај изашао. Кад је већ у персоналу нашег народног позоришта за овај пар оскудица у млађаном љубавнику, то ћемо се за сад задовољити и са г. Марковићем, који се ппзче у последње време и то са врло много среће дао на интригана. Последња нозина и то сасвим малог замашаја јесте нови Стевица, који је новином подобро нарастао п развио се, те је из „чобанског детета“ постао, деран, ако не већ момчић; по природним законима, морао је и душевно мало порасти; г. Рајчевић није бар тај природни закон у лаж утерао. — То су новине; старине пак биле су овог пуга двојаке: старије и новије, Старије су старине Црвенко-дорић и чича Мија-Ружић. Шта о њима да се каже“ Ништа ново! 'Греба доћи па видити н. пр тог чича Мију, кад Лацка после дугог растанка први пут види, кад узвикне оно „сервус Лацко,“ треба доћи, па то видити, пл ће се морати одмах и признати да је то уникум у својој врсти. Или Црвенка, крчмара, кад оно слатко рекне: „На здравље чича Мијо,“ па одмах дода горко: „Прресело ти, да бог да!“ Новије старине су Милка гђца Л.Хаџићева и Никица — г. Добриновић У гђце Хаџићеве као Милке приметило се бар напредак у сцени, где оцу одлучно изјављује, да не ћеда пође за арендаша. Ту је била много снергичнија, но досад, па то нам даје повода, праведној нади, да ће скоро оно одстранити, што се досад њеној Милци пребацило. Нчакица — г. Добриновић напредује у достизавању симпатије оног дела публике, који својим чудним понашањем већ озбиљне брите прави, јер њиме даје доказа о крајњој примитивности. 4

„баки“ бнла пекади добар Стевица. Тај се па

Друга.

Издаје управа српеког народног позоришта,

| | | | | 1 | | 0