Pozorište

На РЕШИ ПА ЕЕ

РОТ Ае

лада. Ми смо уверени, да је г. Добриновић једва чекао, да изађе као Грга, да покаже шта уме. Исто важи и затг. Марковића у улози Чујићевој. Сваки покрет, сваки поглед беше му покрет и поглед човека хуље, човека интриганта. Каролина тђце Л Хапџићеве бете жива и восела собарица. Песму „Ууејећ' ета Кејзеп“ лепо је отпевала. Лукићев Смиљанић почиње пред обрштаром говор тихо, па се постепено пење, док не доститне кулминацију, док не дође у граничарску ватру седи старац. Постепеност ту извео је вештачки. Т, Зорић је као обрштар био строг и тврда срца, али његово држање не беше са свим обрштарско. Прса му беху увучена, у место да су прса на пољу, и да је прав као свећа. Представљање његово, а и осталих беше добро. У целини је представа испала, још једном велимо, врло добро. Штета, што је мало њих видело то вешто представљање наших глумаца и што је још мање знало оценити вешту игру. Поред свега тога што се надметаху глумци, који ће од њих боље да прикаже, неблатодарна, публика запљеска, на крају тек вента ради. Ал тако је то, кад наша позоришна публика више пази на поједине речи, па ту пљеска, и у сред представе буни друге у уживању, а не уме да оцени вешту — игру. с.м.

о зоРин БЕ.

» (Народно позориште у Загребу.) „Ујепас“ пише: „дДраматски наш репертоар мења се чудноватом разноликошћу, нарочито од кад је почело златно доба поклада. тде се драматска вила понизити и са триста загребачких балова натицати мора. Имали смо срећу видити п „Позоришну безумност“, након толико векова, у којој је тђа Норвегова дебитирала у улози Омелете, коју је већ при првој представи те лакрдије приказивала. Али с тога не срдимо се на управу, свака ћуд иште своје жртве и будалаштине. Од новина видесмо „Офингу“ од Ожијера, „У очи љубави“ од Вилхелмине Вилдерове, „Епидемички“ и „Руског дипломату“ од Екштајна. Избор тих комада је добар, све радње су солидне, само не шаљиве игре „Епидемички“, која има појединих врло добрих призора, али дух тога комада, који је наперен против бурзоманије, заудара северо-немачким филистарством, а решење је скроз ненаравно. Г. Бан је у том комаду изврсно глумио једногодишњег добровољца. Ожијерова „СОфинта“ је драма чудновата. Домишљати Француз износи ту својим сјајним духом једну од оне стотине варијација женскога срца. Стане ли човек хладно размишљати о заплету, увериће се, да. је психолошки парадоксон, али за време саме представе подмићује те досетљивост, финоћа, жестина, те примаш све за истину, као што направљен драги камен у први мах сматраш за прави. Гђца Перисова, је „Офингу“ мајсторски приказала.“

# (Краљевић Хенрик и трагичар) Једном берлинском листу пишу о краљевићу Хенрику нидерланлском, који је не давно преминуо натлом смрћу, како је био великодушан и како се заузимао за позориште. Године 1855. представљао је црни трагичар Ајра Алдрипу Амстердаму, где је тада неко немачко позоришно друштво давало представе. Како на свима позорницама, тако му је и овде била прва улога „Отело,“ Позориште је било препуно евета, јер је слава прпца-трагичара допрла и доНи-

| | | |

|

дерландије. У некој мало скривеној ложи првога реда седио је човек, који је запетом пажњом пратио игру алдрипеву — а то је био краљевић Хенрик. Тек кад се комад свршио и кад се мало стишало тапшање публике, ивишао је краљевић из позоришта, па, се брзо одвезао на колима, јер је хтео још тога вечера да, обдари уметника, који га, је тако очарао својом вештом игром. После четврт сахата, врате се кочије, из којих изиђе краљевић, па запита једног слугу позоришног, да ли је Ајра Алдрид већ изишао из позоришта. Слуга му показа три особе, што су близу позоришта, стајале. Краљевић је већ хтео да пристули к њима, али застане због тога, што су се те три особе жестоко препирале. На име Алдриџ и жена му, нека веома богата, Енглескиња, продужили су пред позоришном зградом оно, што је мало пре у позоришту онако Гтрозно свршено — одигравали су призор о љубомори, само што је сада Дездемона играла љубоморну жену. Она је пребацивала уметнику, да је у првим чиновима био сувише нежан и љубак према лепој глумици, што је приказивала, Дездемону. Црни трагичар бранио се као какво безазлено дете, јер је неизмерно љубио своју жену, и ако је била старија, од њега. 'Трећи у тој групи, који пије знао добро енглески, стишавао је пантомимом љубоморну жену алдриџеву. Био је то ваљани комичар Лудвик. Он је тога вечера, по што није било другога, приказивао са свим блато имлако препреденог зликовца Јага. Он није био кадар да ублажи љубомору уметникове жене. Краљевић Хенрик сажаљевао је искрено јадног трагичара, те приступи брзо групи, да тај мучни призор прекине лепим начином. Он поздрави Ајру Алдриџа енглеским језиком н похвали му јако вештачку игру. Па онда се окрене жени црнчевој, те јој рече: „Данашњи приказ вашега мужа беше прави тријумф драматске уметности, јер тај Јаго разговарао се с њим са свим својеки, а није чинио ништа, што би га могло раздражити, па, је ипак скочио на њега тако помамно, да сам мислио, е ће тај доброћудни зликовац испустити душу под његовим рукама.“ Комичар је уздисао, јер је толико разумео ентлески, да је знао шта је то значило. — „Па та Дездемона“, продужи краљевић „која се доиста није могла допасти ни једном мушкарцу — а како ли јој је он бајно и дивно изјавио своју љубав! То је кадар да учини само богом одарени уметник!“ — Трагичар је схватио намеру тога непознатог човека — јер је глумица, што је приказивала Дездемону, нека госпођица Папстова, била ванредно лепа. За то му је у знак захвалности стиснуо руку. Краљевић му даде драгоцен претен, па оде. Сутра дан — још једнако инкогнито — учани краљевић уметнику посету, те се том приликом обрадовао, што су му речи пале на плодовито земљиште, јер чудновати тај пар људи био је добре воље и у најлешшем расположају. Кад су после четрнаест дана, представили црног тратичара краљевом двору, познао је у свом пријатељу-посреднику краљевића Хенрика. Хтео је да му се захвали, али честити краљевић изјави, да је учинио само оно, што је био дужан да учини уметнику Ајра Алдриџ сећа се са захвалношћу краљевића Хенрика, јер у уметничким крутовима често прича, како га од оног доба није више корела ни кињила његова „леди.“

Издаје управа српског народног позоришта,