Pozorište
ка Ка
А
4 ТОДИНА 11, > Ра
У НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК 1. МАРТА 1879. „~.
ЈЕ
ера + БРОЈ 3),
|
УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,
Излази свагда о дану сваке представе на по табака.
Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата
се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.
УСПОМЕНА НА ПОКОЈНОГ ПРИЈАТЕЉА, Ш,
(Наставак.)
Мисао, да на море пође, и путовање по мору, то је један од најинтересантнијих момената у животу Косте Трифковића.
Мисао та појавила се у њему, као што већ споменусмо, у Винковцима, кад је Коста. био тамо у петој гимназијској школи.
Но пустимо нека нам сам Коста из његових мемоара о овоме приповеда....
„... Како сам све време у учењу и читању проводио, догоди се једном, да ми апотекаров син даде на читање Карленин роман: „Те Ејпзједћег ап! Чег ЈоћапшзК рре“. Ту је та оштроумна Шведкиња неисказано вешто и тако лепо морнарски живот, или боље рећи, живот једнога. морнара описала, да ми се књига морала донасти. Да представим као што треба своја тадања осећања, морам казати, да сам управо лудовао ва морем и за бродом.“
„Надахнут опојним духом те књиге, вратим се у Нови Сад. Но колико ми је жеља за морем велика била, не смедох је ипак оцу саошиптити. Отац, и не сањајући о морнарству, пошље ме у Пешту у шесту школу“.
„Пешта, ме је јако изненадила. Још до онда не видех никада тако красну варош. А што ми се највише тамо допало, то су били чамци и лађице младога грофа Сечењија, у којима се овај више пута са својим друговима, обученим у морнарско одело, по Дунаву возио. ОХ! како сам им
· много пута, завидио !
„У тој тежњи за морем прође и та година, и ја се опет врнем у Нови Сад....
„Бавећи се код куће, догоди се да је једнога дана у гостиони самном и с оцем вечерао један
познаник, који је баш тога дана из Влашке при- |
спео. Између осталог поведе се разговор и о мо-
ру, и тада исти господин почне описивати и хвалити морски живот тако, да по његовим речима, лешшег живота на свету не би било...
... Од тога доба отац није имао од мене мира. Сваки дан сам га молио, да ме пусти на море, и премда ме је он свакојаким начином одвраћао, ипак најпосле доброта према своме је-
| динцу победи, и он ме пошље овамо на Реку, да
изучим наутику.
„Моја радост сада не да се исказати. Моја, разуздана жеља није била више сањарија, јер ће ево да се испуни, — ко сада срећнији над-а-мном!
„Ову ерећу, ову радост утиша понешто оно јутро, кад ћу да се кренем на Реку. По памети врзоше ми се свакојаке мисли, срце ми спопадоше чудна осећања ....
„Ујутру рано 19. аугуста 1861. кренуо сам се из Новога Сада са паробродом пут Пеште. Дан је — као трећи дан славе Саве Текелије врло леп. На паробродској станици пуно светине, јер одлазе новосадски гости, па ко пријатеља, ко повнатога испраћује, а од одлазећих оставља сваки по некога, ко му је мио и драг. И ја одлазим и остављам добра оца, оетављам та можда за увек. Стид ме је био плакати. Моја млађана сујета није ми то допуштала, и ако ми се срце у грудима цепало. Осетио сам наједанпут терет свога предузећа, — отићи у стран, туђ свет, и предати се онаком позиву, који за Фобом
· или дуже отсуство од милог родитеља и рода,
или млого пута и саму смрт доноси... Но бог је милостив — он ће ме водити својом крепком руком, он ће ми јаде за родитељем утишати и овога у животу одржати.
„20. аугуста око 5 сахата после подне приспео сам у Пешту...
ЕУ НА а Р)