Pozorište

„20. аугуста сео сам у Будиму на жељезницу, с којом сам дошао до Прагерхофа, а отуд после с другом до Сан-Петера. Штета што сам кроз Угарску дању, а кроз Крањску ноћу путовао. У Угарској, осим балатонског језера, нисам ништа особитога видио. Но напротив језеро права дивота! Посред језера је острво — ништа, друго до један брежуљак — а на врху брежуљка, црквица, која ће посред узбурканих таласа својим милостивним присуством морнара да оснажи. Колико уживање за мене у овоме погледу иу овој помисли!

„28. аугуста сео саму Сан-Петеру у јутру око 4 сата на „делижанц“ за Реку. Предео, којим сам путовао, сав је каменит, — куд око погледи, нигде ништо друго: до сам камен. Ако је гдегод само мало траве, ту вам већ пасе пуно крава, а има ли гдегод само и хват земље, то је ова са највећом брижљивошћу обрађена и ограђена. Посматрајући ово, дошао сам до сазнавања оне истине, да човек што мање има и што му је теже живети, да је све то вреднији, а што више има и што му је живот лакши, да је немарљивији и лењивији,

„Око 1 сахата приспео сам на Реку. Ни на што нисам пазио, јер ми је око само море тражило. И нашло га је брзо, где се вавдан пружило пртећи мирно терет силних бродова на плећима својим. Лепо ли га је тако видети, та срце заигра човеку у грудима — тек само да није толико неверно !“

Растанку са родитељским домом и поласку на море, дао је Коста израза и у једној песми, која је истина недовршена, но коју ипак овде саопштавамо.

Ево те цесме:

Нема Ради нет" осамнајст лета, | Пауснице тек му проклијале, Јур му жеље срце обуздале, Џрогледати тширокога света. Улуд отац сувним оком моли: „Немој сине, остани код мене, „Немам другог, кћери нити жене —“ Не слуша га син несретни, холи! „У свет бабо, срце мене вуче, „дар ћу увек кућни крух да једем 2 „Што да делам > Да кубаче предем 2 „Пуштај срцу за чим ерце туче >“ Мучи отац, срце му се пара, Сина свога у свет туђи спрема...

Што ће јадан кад помоћи нема!... Свет је узак покрај оца стара!

Већ последње епустило се вече, Још те ноћи заједно ће бити, Сутра ће се с оцем раставити,

Џа га нигдар видет можда не ће.

Снужден Раде, снужден отап стари, Сузним оком сузне очи гледе, А кров суве обрави им бледе Нит тишине ико да поквари.

Ох! тешко је оставити свога, Ох! тешко је међ' туђина поћи, Где у нужди нема ко помоћи, Где сва нада у једина бога!

Ох! тешко је оправити свога, У самоћи проводити дане, Где никога да му вида ране,

Где сва нада у једина бога!

И сад Раде 'вако проговара:

„Немој бабо за мном туговати, „Бог је са мном, он ме свуда прати, „Нит' над богом бољега чувара !

„Отпочини, касно је већ доба, „А ја идем, пре него ћу лећи, „Слаткој мојој мајци с богом рећи!“ Па он оде до мајчина гроба. Бледи месец бледи своји зраци Осветљује крсте и камење Бледи месец све се више пење, Вијају га несташни облаци. Свуд је тихо, нигде чути гласа, Свак' се живи слатким саном крепи, С крста на крст тек што мишић слепи Летећ', крили зраком заталаса. Глени тамо, где зрак блеђе паде, Где пад гробом крст се мали диже... Па гле сене, што му иде ближе... То је вена је Ба Раде! Па се Раде мајком разговара,

Оволико је, колико овде саопштисмо, та пуна дубоких осећаја песма изведена. Пренапетост осећања, раздраженост живаца није му ваљда допустила, да је даље продужи, те ју је прекинути морао. Из те песме види се, да је сиромах Коста, много претрпео, колебајући се између љубави према родитељу и између жеље, која га је у непознате светове вукла, — док на послетку није победила у њему јача, мушка страна његова духа.

+