Pozorište

РА ОО А

су га војници вргли у саонице, био је јадни плашљиви Фрожер више мртав него жив. Видио је још како су спрам њега села два војника с голим сабљама и запетим пиштољима, како су козаци на коњима опколели саонице, па онда паде у несвест.

Кад је дошао к себи, стајале су саонице. Отворе се вратаоца и указа се дневна светлост. Свеваше му очи, скинуше га доле и поведоше неколико корака. Кад му одрешише очи, видио је, даје у некој прљавој сељачкој колеби, у којој су

прозори и врата заковани даскама. На столу горела је лојана свећа и била је за њега спремљена чинија с кашом.

Покушао је да једе, али га је од страха прешла сва глад. На један пут ступи у нутра њетов пријатељ, официр, праћен једним гласником. Фрожеру се учинило, као да га није видио више година, па скочи и хтеде да га загрли од радости, али га овај одби од себе једним погледом, а кад је хтео да проговори, даде му знак даћути.

(Наставиће се.)

>= и

аи

СРПОКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. („Наживио се.“ Шаљива игра у 1. чину, написао Коста Ристић. — „После игранке.“ Шаљива игра у 1. чину, написао Дике, превео М. Х. — „Француско-пруски рат.“ Шаљива игра у 1, чину, од К. Трифковића.)

Све три ове шаљике игре од једнога чина приказане су једнога вечера на нашој позорници, 24. марта о. г. Прва и последња су оригинали, и то баш производи наше позорнице, а „После игранке“ пресад из туђине. Обе последње глуме познате су нам већ од пре, прва пак глума „Наживио се“ новитет је, и то најновији продукт нашег младог писца Косте Ристића. И за то, што је ова прва:приказана, што је новитет, и што је оритинал, Прво ћемо место у овој рецензији њој да дамо. Но пре него што пређемо на сам предмет рецензије, нека нам је допуштено неколико речи о шаљивој игри.

По комичном елементу, који у шаљивој игри влада, т. ј- по томе, да ли је воља или случај покретач радње, добива ова и свој особени облик, који је, према превлади једне или друге стихије, или више реалан или фантастичан, и по томе се шаљива игра дели у реалну и фантастичну. Ова последња имала је свога главног мајстора у старом грчком писцу Аристофану, па и Шекепир, који је иначе скроз п скроз реалан, диже нас у својој „Иванској ноћи“ и у својој „Бури“ са земље обичног живота и преноси нас у царство снова. Од српских шаљивих игара — да не спомињем овамо многе алегорије, јер ове не спадају у оквир шаљиве игре — мени је до сада само једна једина позната, која би се у категорију фантастичких шаљивих игара уврстити могла, а то су „Грабанцијаши“ Илије Округића Сремца. Новија драматика креће се искључиво на реалном земљишту, нарочито пак комад може да нађе у овом лудом, затуцаном и сметеном друштву људском, у овом несретном и неспретном свету неисдрпиви извор материјала за себеи своју радњу. Буди само један тренутак филозоф, немој се трпати силом у запошљиви метеж светски, него се мало склони и застани, па проматрај чистим оком ту ускомешану светину, па ће те сваки њен миг, сваки корак, сваки покрет њен неспретан и недотупаван изгледати, — та није ли то богата, ризница за хумористу, вечити неисцрпиви из-

вор за писца шаљивих игара! С тога реална шаљива игра, има више смисла, јер већма, цели својој одговара, и с тога, обојега она данас отима маха и превлађује..

Но и у реалној шаљивој игри, где,се комична сгихија појављује у вољи, може та комична стихија да буде у самој главној особи, у карактеру главне особе, или може да буде у другим споредним особама, или ти пак у самим околностима, и по томе се и реална шаљива игра дели на карактерну и на ситуациону шаљиву игру. Од ових двеју врста свакојако претежније место заузима карактерна шаљива игра, где писац за носиоца својој глуми изабере такав карактер, у коме је као у каквом електричном кондуктору накупљено толико комична електрицитета, да сваки његов покрет, сваки додир са спољашњим светом, изазива, увек по једну комичну електричну варницу, које према јачини додира и сукоба могу јаче и светлије да бивају. Овакав јунак не може бити са свим обичан човек, него то мора бити човек, којим је или каква завојита мисао завладала, или коме је каква год страст срце распалила. То могу бити иначе врло ваљани и честити људи, али чим дођу у сферу, где или њихова завојита идеја, или страст мора да се истакне, ту онда њихова завојитост, њихова настраност, њихова, смешна страна на површину избија, и ми онда морамо поред свег поштовања, што га Дон-Кихотовој научености или КирЈањиној трговачкој уредности одајемо, често пута да се за трбух хватамо, да би смеју своме одлакшати могли. У ситуационој шаљивој игри, не долази јунак својом маном и погрешком у комичне ситуације, него са свим случајно, забуном, незнањем својим, или вешто сплетеном замком његове околине. Повода и побуда овоме може бити на хиљаде, а заплет сам на хиљаде хиљада начина изведен. С тога ситуадионе шаљиве игре ничу као печурке. Писци такових игара могу да развију необичну плодовитост. Но за то ова врста шаљиве игре, која не мора прецизно у један једини фокус изоштрена бити, спада у другу, нижу врсту шаљивих игара,

Морам овде споменути још једну карактеристичну поделу шаљиве игре, и то поделу прве врсте, карактерне шаљиве игре. Може и комичних јунака бити две врсте, по природи свога темперамента. Јунак може бити активан

5 псе