Pozorište

пљаљ 208 ла

или више пасиван. Код активног јунака видимо и спољашње његове ударе и сукобе са светом, код више пасивног видимо више његову душевну борбу. Код шаљиве игре, где је јунак прве врсте, заплет је више конкретан, код јунака, друге игре заплет је пеихелошки. Последњу врсту шаљивих игара, где је драматски заплет психолошки, зову такођер и финим шаљивим играма, јер ефект није толико конкретан, те по томе ни драстичан ни тако фрапантан. да разумевање оваквих шаљивих игара изискује се свакојако неко финије схватање и осећање. На масу публике неће оваква шаљива игра велика утиска учинити, јер маса се нерадо спушта у орахову љуску срца људског, и нерадо одважује, да на овако нежној справи пође бродити ло ускомешаном мору страсти људских. За разумевање оваквих шаљивих итара изискује се заиста нека. финија природа, но из овота не сљеди никако, да ова врста претеже ону другу, но баш напротив, — ова финија врста мора, већ због свог слабијег ефекта првенство уступити карактерној шаљивој игри са конкретним заплетом.

Оволико уопште, Нека нам се не замери ово мало теорисања. Ми смо ово неколико теоријских варница с тога укресали, да можемо само предмет о. коме пишемо, боље расветлити. (Наставиће се.)

(„Марија Стјуартова“, жалосна игра у 5 чинова, написао Ф. Шилер, превео Н. представљена је 15. априла 1879. с новом поделом улога први пут

После представе драме „Сан и јава“ речено је: „Нема, ништа лешшега нити пријатнијега за позоришног рецензента, него кад може рећи после свршене представе: данас сам са свим задовољан и са комадом и са игром глумачком и са, публиком“. Ово се мора рећи и после представе „Марије Стјуартове“. Управа народног позоришта удешава све, како ће боље и боље да задовољи публику своју. Она даје наизменце боље и боље глуме; исноси. пред гледаоца све врсте драмскога песништва, неби ли малаксало одушевљење за лепим на ново покренула и одржала на нивоу пређашњем. Са представом „Марије Стјуартове“ згодно је повукла управа, баш за ону жицу, која је најосетљивија у публике и — довела. ју је у позориште, довукла јеи многе гледаоце других народности. Али се не могу увек приказивати класична дела класичних писаца, паза то — на жалост — и број гледалаца није увек исти.

Пуна дворана рекла је, како цени Шалера и његову „Марију Стјуартову“, а пре ње куди камо вештији и умнији људи — није нужно дакле, да се овде понавља. исто. Али класична дела ваља и представљати вешто. Па како стојимо у том погледу са дружином српскога народнога, позоришта% Ми смо имали често прилике уверити се, па и јавно изрећи, да је већина чланова у овоме друштву вредна, да одговара целоме терету, што се на њу меће и да је кадра извести и оно, чему се кадкад тешко наламо. Приказ „Марије Стјуартове“ спада међу највештије приказе наших глумаца. Изузевши мало муцање и уследтога некоректно вретање код неких особа, признати се мора, да смо са свим задовољни изашли из позоришта. У трагедија се ређају сцене све лепша за лешшом, паши представљачи изводе их све вештије и вештије,а мии не трешући посматрамо све призоре редом. Трећи чин са његова два дивна призора, остаће

дуго у памети свакога гледаоца: да ли се даде лако заборавити сцена у шуми, кад се Марија састаје са Јелисаветом, или таки за тим, кад Мортимер и Марија стоје пред нама, Па шта да речемо о Јелисавети у четвртом чину пре него што подпише пресуду. Џети чин са опраштањем маријаним од својих млађих и са неверником Лестером, 'па онда крај, кад се привиђа Лестеру, како одрубљују главу маријину — учинио је така утиска на публику, да ће га се дуго сећати.

За све уживање у „Марији Отјуартовој“ имамо да вахвалимо вештом.приказу гђе Ружићке (Јелисавете), гђе Максимовићке (Марије), г, Ружића (Мортимера), и г. Рајковића (Лестера). Са свим смело смемо рећи, да је гђа Ружићка као Јелисавета показала, колико вреди њена уметничка вештина. Јелисавета, краљица енглеска, и гђа Ружићка два су тела а једна душа, Од најнижег до највишег момента, приказала је она право уметнички. Оваких момената беше више, али над призором, кад потписује пресуду, нема призора За складну представу Јелисавете треба дара, али и воље и студије. Улога је врло тешка, па како мора онда бити представљачици, кад се после представе рекне: тешку улогу извела је на паше задовољство. — Исто толику хвалу и признање заслужила је и гђа Максимовићка Она нас је овом приликом преко очекивања задовољила, она нас је изненадила. Марија је сужница, шкотска, краљица је осуђена, Марија Стјуартова је слаба женска — али опет поноса, има, опет се неда чами, шта више, она има срца, дау очи рекне Борлију, да је пресуда неправедна; она се усуђује и самој краљици (И! чин) пребацити све и оно изрећи, што сужник никад изрекао не би. Како је мирно саслушала Марија гђе Максимовићке пресуду, кад јој Мортимер рече, па како с поносом говори са Борлијем у! чину и како с поносом почиње говор са. Јелисаветом у Ш. чину, па се на колена спушта молећи за милост, а како се разјари, како бесни, кад Јелисавета за њу милости нема, нето јоште руге и срамоћења. А каква је осуђена Марија према занесеном Мортимеру, који јој нуди, да је избави“ Па шта да кажемо о блатом опраштању Марије, гђе Максимовићке, пре него што пође на губилиште; па онда тугу и презирање, кад види Лестера пред собом, Ове јерово извела гђа Максимовићка као права вештакиња. Још морамо споменути, како оно рече Лестеру при полазу на губилиште: Обећао си ха ћеш за руку извести из тамнице, и реч си одржао, гласом пуним презирања, а и опраштања, да је не“ вера. Лестер дирнут ван себе све дотле остао, док јој се глава није откотрљала са пања џелатског. Гледајући гђу Максимовићку у Марији жао нам беше, што јој орган није јачи, али то није њена кривица. — О г. Ружићу као Мортимеру мало имамо рећи: занесени љубавник био је врло добар. Г. Рајковић извео је призор на бини, док Марији пелат главу сече, тако, да боље бити не може. Као милосник опаке Јелисавете био је сувише улизица, сувише јој је тажулирао. – _ Остали су били добри осим неких, којима, не хасви ништа, што се одавде говори, него се једе и роптају све више, па за то није вредно ни трошити речи.

СИМ.

Издаје управа српског народног позоришта,